AL & THE BLACK CATS, DETONATORI
CK13
Novi Sad, 27.5.2009.
Crni mačori su dolijali u grad... hel jea (ili u originalu hell yeah, o.p. D.V.). Da, to su tražili da im se kliče. Ali krenimo redom. De­tonatori su napravili dobar štimung, sa izabranim punk-rock tradi­cionalama, obmotavajući ih rockabilly-evskim velom... Najpozna­tija "detonatorica" Marta, ovde u ulozi kontrabasistice, po potrebi i glavnog vokala, predvodila je zajedno sa frontmenom (sve u kož­nim hlačama i dairama u rukama) detonatorsku bandu, svirajući od Bećarca (?) preko Beatlesa, Rancida, do Tiger Army... bez po­sebnih pretenzija, lagano sa guštom, i naišlo je to na vrlo pozitivan prijem. Potom dobri stari "Blue Moon"... mnogi su se s oduškom rasplesali, i sledila je odjava sa kultnom temom iz Kuma. Za to vreme mačci i mačkovi Michigana su se odomaćeno šetkali oko­lo, njušeći teren... prolazeći mimo nogu, preko dvorišča i krovova... (ovo im nije da su prvi put kod nas, može se videti u Live Reports No.116.). Na kraju su prišli učtivo kom­plimentirati Detonatorima na izvedbi, te otišli zagladiti brke i udariti zadnji glanc na kan­dže, pred nastup.
Po izlasku, divljački su zaprašili svoj prljavi set, bez uvoda, nastala je hiper akcija, gru­vanje, skakanje i pljuvanje u vis...
Eric Souls upućuje pozdrav ka publik(c)i i najavljuje pesmu "Oh, my God". Tony Co­zzaglio (gitara, sasvim glamtastično plava) skače u prazno, skače puno... skače na bubanj Hugh Skiffington-u... potpuno su lucidni i opičeni. Bilo je par mirnih mo­menata, a ostalo sve, urnisanje po instru­mentima i bini, uz konstantne grimase raz­nih emocija.
Svirački kvalitet im ne manjka. Bogata muzička kombinacija stilova (old rock, punk, country, uz dobrano ljut garažni šm­ek), od prostih riffovanja do zahtevnijih mahinacija, obezbe­đuje ovoj trojci nepobitno visoku prolaznu ocenu. Publika je Ericu glatko uzvraćala sve tražene "Hel je"-ove i "Fak ju"-ove, (ne zna on da je to ovde alternacija za dobar dan). Ta ljupka komunikacija se proširila i na tonca, kojeg je u jedno tri-četiri navrata, molio da mu još (i još i još) podigne vokal, ne bi li čuo punoću svog dubokog glasa u dovoljnoj meri.
Mislim da ostali nisu imali problema da ga čuju, no nije na odmet... lep glas daleko se ori.
"What Can I Say" (hell yeah I can say) ko nije znao mnogo šta o tekstu mogao je refrene ko­motno nahvatati usput... diskografija im broji tri albuma (i nji­ma se uvek rado pridoda neka zgodna obrada u nastupu), u svakom slučaju radi se o notama koje ozbiljno pokreću i pod­mazuju sve zglobove. Dobri Skiffington, zlikovsko opakih brka, imao je solo tačku, demonstrirajući svoje nesvakidašnje spo­sobnosti bubnjanja, pridržavajući jednu palicu nogom, uhom, i slično... zaradio je dobre reakcije na te svoje kerefeke (inače je mlatio sve u devetnaest, što je bolje nego sve u šesnaes', op D.V.). Tony je to iskoristio da odsedne na pod, i obriše graške znoja (eh, macan na zrnu gaška?). Mislim kada bismo nas dvoje zajedno stali na vagu (oli doskočili na bubanj), kazaljka bi pokazala cifru prosečne težine normalne osobe. I to možda. A što češ (osobno više volim moći hitro skoknuti na bubanj nego jesti, to je istina). Neko ga je usred pesme gađao pikavcem, te je u pauzi Eric šalovito poručio, ako je neko video dotičnog, da ga malo mune... (jer mali čak i ne puši, zdrav život... idi). Pored Johnny-a Cash-a svoju rockabilly izvedbu je imao i Bon Jovi (Bon Johnny!) "Its My Life" u egzotičnom obličju, zanimljivo je bilo čuti tako ne­što. "Shakin' At The Knees", vrteo se i odskakao kontrabas... Publika, skroz u elementu za ovaj rokaj-parti, iako neki stariji pripadnici tamo pozadi (još uvek muzički aktivni ro­ckabilly-evci) nisu bili bog-zna kako dirnuti onim što se odvijalo na sceni, valjda vreme nosi svoje... Nosi i odnosi, ako mu dozvolite. Ali ne bih da zalazim u to. Neki pak nisu hteli da "remete" prošlovečernje hiper utiske sa "dirty deeds" gospode AC/DC... te se ni­su ni pojavili. I sa neke strane to je potpuno razumljivo (posledice takvog strujnog udara valjda moraju malo da se odleže).
Pošteno izmoreni, mačori se odvukoše u bekstejdž, ali ne za­dugo. Uporno skandiranje "we want more" (koji More, Gary?, op D.V.) vratilo ih je na bis, gde su se pošteno izahvaljivali publici i uz duhovite opaske poskidali do pasa (bome to neke mlade da­me ozbiljno shvatiše i poskidaše se do upitne granice), i izvukli iz džepa bonus track, "Overkill" (izgleda da se ovih dana bez Mo­torheada ne može ni do wc-a), to je bilo tiho na prstima, slow motion vozanje po kontrabasu, sa perastanjem u rapid force, ka­ko priliči, pa odlična "The Light Hit Her Eyes", posle čega odoše sa scene isplaženih jezika.
Mislili su konačno, ali ne... Izmamili su prisutni još jedan bis, bez milosti... a izraz lica blekketsa bi se mogao prevesti otprilike "jesu li ovi normalni, zar hoče da se izvrnemo"... ma, samo svirajte bre mačkovi. Taman je snage ostalo za još jednu - ako im je ve­rovati premijernu, sa kafom u naslovu (mm, da... mislim da znam neke koji strahovito voleju baš u ovo noćno doba da sr­kaju tu tekućinu). Eric je napravio kraći komunikacijski uvod, i otprašiše to do dna, posrkaše, iskapiše. Jako jako dobro ve­če... s kafom ili bez.
Po drugi put kod nas, Alova ekipa dođe, isprevrnu kante, i otpraši u noć... repom veselo odmahnuvši, dap! Mijau...
Text & photo by Tamara Jakovović