AC/DC, THE ANSWER, AMAJLIJA
Stadion F.K. Partizan
Beograd, 26.05.2009.
Sećam se leta 1981. godine i tadašnje objave u medijima da će AC/DC svirati u Splitu na Hajdukovom stadionu. U tom momentu svako ko je iole bio zaražen hard-rockom i heavy metalom imao je na umu samo jednu misao na umu: otići u Split na koncert. Nažalost, uostalom kao što je i običaj sa gro najva na ovdašnjim prostorima (u današnje vreme sve ređe) do tog koncerta nije došlo. Već 1991. godine (dakle svega dekadu kasnije) mnogi od nas su po prvi put prisustvovali svetkovini poznatoj kao AC/DC koncert. I bilo je dobro, odlično, iako je Angus tada preterivao sa solo-egizbicijama. Ali koncert nije bio na domaćem prostoru, jer složićete se Budimpešta i Minhen ne spadaju na ovdašnje podneblje. Svejedno, domaći zaljubljenici u AC/DC su čekali jednu lepu cifru, 35-godišnjicu benda ne bi li videli ove Australijske skokane, škotskog porekla u Beogradu, gradu koji je tog 26. maja bio epicentar R'n'R-a na Balkanu.
Dan posle 25-maja, kada su se nedaleko od sta­diona F.K. P-a, prodavali suveniri sa likom velikog Jože ili J.B-a, kako ko već 'oće, okolne ulice su prepravili preduzimljivi preduzetnici koji su proda­vali sve što ima veze sa sasvim sigurno najpoz­natijim Australijskim bendom i vodili bitku sa zva­ničnim mercahndiseom AC/DC-a. Roge što svet­le, ako u njih turite bateriju, jer su baterije u njima već na izdisaju za svega 200-300rsd-ova. Zvanič­ne AC/DC roge sa sve logotipom benda na zva­ničnom "merchu" za 1000 rsd-ova, da ne pomi­njem razliku u ceni između piratskih i originalnih majica. Bilo je doduše i onih koji su koristili priliku da iz svojih CD kofera nude "AC/DC MP3 collection", sramotno ali istinito. Bilo je i onih koji su to kupovali. Ja i dalje tvrdim, j...š kuću koja nema AC/DC ploču, tu onda nema ni duha r'n'r-a. No, da bi učvrstili veze škotsko-jermenskog prijateljstva, pazario sam AC/DC majicu, pa neka Škoti i nešto zarade, osim enormnog honorara koji su čudom dobili, ali para na paru ide... reče Baja patak, pačiji predak Rokfelerove loze (ne one alkoholne).
Vajb oko i na stadionu je bio odličan. Generalno uniformisana publika u majicama sa logotipom AC/DC-a ili sa rogovima što sijaju u mraku se ludo zabavljala i čekala početak koncerta najbučnije petorke na planeti zemlji. Takvo raspoloženje nije uspeo da pokvari čak ni nastup NS benda Amajlija, koji se kako me je obavestio kolega nedavno diskografski ponovo aktivirao (izdavač Komuna). Ne znam, kome je to potrebno uopšte, jer koliko me memorija pamćenja služi, Amajlija je poslednji album objavila za ondašnji PGP-RTS i to u obliku vinila pod nazivom "Zašto si tako blesava i luda?". To ni onda niko nije shvatio, baš kao ni sada iako su mnogi seksolozi po­kušali u međuvremenu da odgovore na to drevno pitanje. što se same muzike tiče Amajlija (čega?) svira bazični pop-rock, ne previše inventivan, te samim tim sasvim podoban za ne nerviranje mase (nije u pitanju Felipe, možda Enri­ke?, vozačotrkač), koja je brojala preko 30.000 ljudi u momentu kada su novosađani nastupali. I dok su oni svirali pri jačini zvuka pogodnom za predgrupu stadion F.K. P-a se polako ali sigurno ispunjavao. Na samom stadionu je u međuvremenu (zavisi ko je bio u kom sektoru) sponatano nastala i sportska disciplina pod nazivom "Kako doći do Piva, vode, soka na šanku?). Upražnjavao ju je veliki broj ljudi, a samo najuporniji su mogli da ponesu laskavu titulu "Pio sam na AC/DC koncertu!!!". To nije mala stvar, iako se sipaoci tekućina nisu baš nešto pretgrli od tačnog (po meri zacrtanoj) sipanja Piva u čaše plastične. Dovitljivi preduzetnici, rekoh već.
Nakon nastupa Amajlije, kojoj će ovaj nastup sasvim sigurno doneti sreću jer je bar 5% posetilaca, shvatilo da oni bivstvuju na sceni i nakon vrlo kratke pauze na binu su izašli Severni Irci (komada čet'r) poznati pod imenom mogućem odgovora na mo­bitelu: The Answer. Jačina zvuka se znatno pojačala a na veli­kom led-ekranu je bio postavljen omot njihovog drugog (svežeg) albuma "Everyday Demons" (inače vrlo-dobre ploče, stoji u rubri­ci CD reviews). Zdrav rock'n'roll uz uvodnu "Tonight" se zaorio stadionom. Znaju the Answer kako da pridobiju publiku (ovo im je već drugo predgrupisanje u BG-u, prvo beše sa Stonesima). Nije bilo tu mnogo čega, što nije poznato bilo kom rock fanu. Čist i čvrst ritam koji melje, prašeteća gitara i odličan vokal Co­rmac-a Neesena su vrlo brzo doveli do hitične "On And On". The Answer zvuče kao The Black Crowes po koncepciji pesama, s tim što Odgovor ima onu tipičnu britansku hard-rock udaračku filozofiju i zna kako da je upotrebi. "Demon Eyes" je tutnjala, bukvalno. Kako volim taj simplifikovani rock udarac. Odličan izbor su napravili AC/DC kada su uze­li ove S. Irce za predgrupu. Cormac je naterao publiku i da peva sa njim u ekspoloziv­nom bluesu "Cry Out". Do kraja svog seta The Answer su ubedili sve prisutne da na svetu postoji itekako mnogo dobrih rock bendova, s velikim R na početku te reči. U meri u kojoj im je bilo dopušteno, the Answer su odrapili odličan nastup.
Voleo bih da ih vidim u SKC-u, to bi bila prava mera za ovaj još uvek kod nas nepoznat ali hvale vredan bend.
I to bi bilo to... iščekivanje je već počelo. Čak se na momente polako i pretvaralo u nervozu, koju je dodatno pojačavalo i pirkanje vetra. Jesmo li baš toliki baksu­zi da nas i nevreme zadesi. R'n'R udar ću preživeti, jamačno, ali onaj drugi pro­uzrokovan prirodnim bedastoćama mi ne bi ni malo prijao. I kao po zacrtanom redu vožnje crtani film sa sve lokomoti­vom ukrašenom AC/DC logotipom je za­počeo svoju vožnju uz sve jači i jači zvuk. Lenjir po mikseti do kraja i tutnjava se nastavila sa sve eksplozivnim izlaskom prave (?) trodimenzionalne lokomotive između led-skrinova. Petorka na bini je počela da praši "R'n'R Train" prvi singl sa aktuelnog "Black Ice" albuma. Dovoljno za naježiti se. U tom trenutku sve je prestalo, postojala su samo ona petorica sičušnih stvorenja na bini koji zadaju ultimativne rock udarce. Brian Johnson se oglasio i obavestio publiku da će se večeras slušati samo rock'n'roll. Čekaj, a šta bi drugo moglo da se desi ove večeri kada najbolji Chuck beryevi učenici drže javni čas. Postavka na grandioznoj bini ukrašenoj kulama na kojima dominiraju dve ogromne kape sa rogovima je bila standardna i očekivana. Phil Rudd, sa sve rukavicama na rukama je držao svoj "ne brže od života" ritam. Verovatno zaliveni u momentu izlaska na binu Cliff Williams i Malcolm Young i okovani nevidljivim gojzericama su otkidali sve dobro znane rifove i davali čvrstu i nepomerljivu podlogu razigranom dvojcu Johnsonu i Angus Youngu koji su komotno mogli da rade šta hoće.


Tako je i bilo. Brian Johnson je odmah obavestio publiku da treba da zna gde se momentalno nalazi i to numerom "Hell Ain't A Bad Place To Be". Nije to ni tako loše za nas malo starije, tamo je uvek toplo, dobro za reumu, nema promaje... slično ovoj gužvi na koncertu večeras. Da, da, dobar izbor pesme Skokani. Siguran i nadasve čvrst ritam je usledio u fascinantnoj "Back In Black". Beše to prva za horsko pevanje, koliko već AC/DC refreni mogu da se pevaju. "Big Jack", iako vrlo ritmična je ostavio gro-publike u nedoumici. Pa, da "Black Ice" je do sada u svetu prodat u preko dvanaest miliona primeraka. Kod nas sumnjam da su ga mnogi uopšte i "pošteno" daunlodouvanog makar preslušali. Ta ploča jeste dosadna, generalno ali kada se ide na hodočašće onda makar treba spremiti domaći da bi se više uživalo, jelte?
Ništa bolje nije prošla ni meni vrlo bitna "Shot Down In Flames". No, nema veze, bila je opasno dobra. Druga erupcija publike se desuila pri prvim taktovima koji su izašli iz Angusove gitare i nagovestili "Thunderstruck". Slike njihove munje i horsko pevanje, se vrlo brzo pretvorilo u delirijum. Sve je teklo po planu vožnje, manje poznate "stanice" za odmor, a na velikim "stanicama"... eh... U te manje poznate stanice, makar na ovom podneblju spada i "Black Ice". Međutim to stvarno nema nikakve veze, bitno je samo prepustiti se ritmu kojim AC/DC diriguju. Noge, ne mogu jednostavno da budu ukročene. Tu je toliko upumpan taj primarni gruv da neodazivanje istom može da se protumači kao ozbiljan prekršaj. Taman da vas "The Jack" raznese. A, ako neće Džek, onda će Angus svojom solažom (ovog puta svedenoj na razumnu meru) i svojim šaramantnim striptizom. "Shot To Thrill", još jedna poslastica za sve one koji vole ovaj bend. Fenomenalno, iako Angusova gitara u svoj svojoj jačini nadglašava ritam-trojku i iako se Johnson guši na momente. Ali to su AC/DC, glasniji od života. Video spot na led-ekranima uvodi u novu "War Machine". Iz aviona na ekranu ispadaju SG gitare, rockonizacija sveta se nastavlja, a najbolji učenici su tu pred nama i marširaju dalje uz "Dog Eat Dog". Močno doba, bato!!!
Sestra one poznatije "Anything Goes", popična je bila sasvim dovoljna da uvede publiku u treći delirijum prouzrokovan sa "You Shok Me All Night Long". Tačno tako su i Austra­lijanci zvučali. Šukirali su publiku, šejkirali i štagod već. Nema kod njih predaha, vozi se do iznemoglosti, koja polako hvata raspomamljenu publi­ku uz "T.N.T.". Ja sam dinamit, ti si dinamit, AC/DC su dinamit. Nema bre, sve pršti i prašti, baš kao i velika Rosie lutka koja pri prvim taktovima zajašinje uveliko zahuktalu lokomotivu. "Whole Lotta Rosie" pesma pri kojoj su odrasle mnoge generacije prisutnih posetilaca ovog koncerta. AC/DC melju kao Barcelona nemoćni Real. I veliko finale uz himnu zvuku koji smo slušali u prethodnih sat i etdeset minuta. "Let There Be Rock". Kakav je to gruv, gruv koga čovek postane svestan tek kada Angus na sredini stadiona iznad miks pulta na svom pijadestalu izvodi svoje do zla boga prljave solaže,a 40,000-ak hiljada ljudi mu kliče (Sloteru Niče?). Uz silazak sa "pijadestala" hrpa konfeta se rasipa po publici a Angus se vraća ostatku benda koji i dalje gruva do zinemoglosti. Penjanje na stazu iznad bubnjeva je usledilo i umesto završnog rifa, još jedno dva minuta soliranja i kratak tuš, baŠ kao i kratko good-bye od Johnsonove strane. Istresli su AC/DC skoro sve oružje, a svi (makar oni dobro upućeni) znaju da ime municije ostalo još...
Bis. Negokako, nego bis! Prisustvo na ovom konertu vam jedino može obezbediti kartu za put u Pak'o. "Highway To Hell", još jedna od himni. Đavo je došao po svoje. 40.000. ljudi je njegovo ove večeri. Završni plotuni koncerta su usledili uz opasnu "For Those About To Rock". Dvanaest topova su naizmenično ispaljivali svoju municiju dok su AC/DC ubrzavali svoje rafale. Uz duboko poštova­nje publici bend koji je pružio hektolitre znoja (makar dva člana, ona pokretna) je pružio spe'takl u pravom smislu te reči. Vatromet beše za odjavu koncerta. Trebalo je obeležiti dan nečije mladosti i dan više negodostojanstvene AC/DC starosti.
Ovakvi koncerti služe glorifikaciji rock'n'rolla. Ovakvi koncerti se pamte. Ovakvim koncertima uvek treba prisustvovati. I dozlaboga mi je drago što je ovoliko ljudi došlo da čuje ovaj drski, bezobrazni, seksistički, ružni bend. I neka svi nose s ponosom svoje roge, bez obzira na cenu... ovde je cena bio j... no dobar R'n'R šou. We Salute You!

Text by David Vartabedijan
Photo by Aleksandar Zec, Stanislav Milojković