OTVARANJE BAŠTE KST-A:
Gremlini ft. Golub, The Long Noses,
Prljavi inspektor Blaža i kljunovi, Osvajači
Bašta KST-a
Beograd, 22.05.2009.
Bašta KST-a je nekada, nekada, sada to već beše pri kraju prošlog milenijuma bila glavni letnji prostor za svirke što nadolazećih, što etabliranih domačih bendova (a ako se ubode neko strano ime npr. Savatage, eto ekstra svirke). Danas, ta bašta služi za poprište ustaljenog d.j. programa sa ponekim koncertnim bljeskom. Valja se prilagoditi populaciji koja nema finansijksog novca za koncerte. Publiku ovde ionako malo toga zanima. Šteta zbog dobrog prostora u kome su se nekad mnogi kalili a poneki i iskalili.
Početku otvaranja ovogodišnje "ba­štenske" sezone, prethodila je pro­mocija knjige (a knjige ne beše još odštampana, ali sada će, pa tu su primerci na CD-u) Branka Golubo­vića (Goblini) "Pisma iz Avganista­na", sve zajedno uz neizbežna pi­tanja novinara i druženje sa auto­rom. Budući da je autor knjige, moj bivši pulen, a privatno drag prijatelj prisustvo na ovoj svetkovini, koja je na momente podsećala i na petna­estogodišnjicu rock mature (iz goblinskog vremena) je bilo neminovno. Uostalom već je prošlo godinu dana od našeg poslednjeg susreta, što uopšte nije lepo, ali nije ni Šri-lanka na sat vožnje odavde. I ko je taj Avda, uopšte? Elem, sama kniga predstavlja skup cirkularnih pisama sa vrlo duhovitim osvrtom na kulturološku stranu Avganistana, a puna je i nekih ličnih stavova i zapažanja. No, Golubović je sve to vrlo lepo uklopio i štivo se vrlo lako čita. Pokazao je da osim dobrih tekstova za pesme ume i da napiše dobra pisma koja putuju u elektronskoj formi. Ništa markice više, a znam da je on kolekcionar istih, dok ja više volim da kolekcioniram evre, dolare, tunte, dinare ali mi ne ide... Baja patak je samo jedan, a tek nedavno shvatih da je to u stvari zimišljen lik. Eto kako su nam napakostili u mladosti, baš kao što sada bašta KST-a pakosno udara čežnju svima nama koji smo nekada tu slušali i gledali dobre bendove...
Kao što je i običaj, pri ovakvim manifestacijama, a tek pri koncertima Goblina u istom prostoru, kiša je bila i ostala neizbežni pratilac. Jak pljusak je i ovoga puta pozdravio izlazak prvog benda na binu. Behu to Gremlini, skupina momčića koji verovatno nisu gledali Gobline uživo ali sviraju njihov repertoar, manje-više uspešno. Generalno gledano pokisloj publici sam kvalitet svirke nije bio ni bitan, bile su bitne same pesme koje mnogima danas nešto znače. "Bolje Soko... ", "eLeSDi se vra­ća kući", "Anja, volim te", "Ne trebam nikome", "U magnovenju" i mnoge druge su raspoložile publiku koja je nestrpljivo išekivala trenutak kada će Golub preuzeti glavnu ulogu. Potonji se vrlo dobro zabavljao. Nije zaboravio ni jedan tekst, a i pivo je teklo kao nekada. Vrlo dobra stvar za štimung. I desio se i taj trenutak: Golub je izašao na binu i održao reč. Nije otpevao nijednu pesmu Goblina, več četiri koje je navežbao sa Gremlinima u protekla dva dana. Gremline je trema u ovim trenutcima drmala, ali su nekako ispratili Golubov očigledni adrenalin kroz obrade Pixies-a, Ramones-a ("Beat On the Brat" i "Bonzo Goes To Bitburg") te neizostavnu "No Fun". Dobar je Golubović, i dalje puši dok peva i dobro vlada binom, keženje se podrazumeva... nisam siguran da neki današnji bend ima ovakvog frontmena. Vredelo je videti Goluba na bini još jednom, a taman se i kiša smilovala i popustila dovoljno da se bašta nakrca ljudima. Lepo i vrlo dobro otvaranje 23-eg maja. Hvala prijatelju mom.
Drugi koji pohodiše binu to veče behu širem auditorijumu nepoznati ali poprilično nagruvani The Long Noses. Gledajući ih shvatio sam da im ime baš i ne pristaje. Od njih četvorice ni jedan ne može da se meri sa nosačima koje imaju vlasnici Garmiš-Partakirhen ili Planica modela. No, to i nije toliko bit­no, koliko je bitno to da je bend nabrijan i da je osim uvodne obrade "Gimme Some Lovin'" dobro zabiberio stvar svojim dr­skim i čvrstim rhythm & bluesom. Jedina mana i prepreka na koju ovaj bend (mnogo bolji nego što sam mislio) može naići je njihovo obraćanje publici na engleskom jeziku. No, svako je krojač sudbe svoje, a kod njih krojača nema već samo standarne dobre (vokal, bas, gitara bubanj) rock postave.
Tu je taman bilo i vreme za povla­čenje u prostorije kluba i za nastavak druženja. U tim trenutcima P.i. Blaža i njegovi klunovi su izlazili na binu. Tu se uvek zna šta se može dobiti. Us­taljeni opštenarodni hitovi, mahom prepevane obrade, svedene na do­maću razinu te standardne Blažine zajebancije i pevane na tankoj gra­nici ka Pavarotiju na primer. Blaža uvek uspe da svojiom prirodno da­tom neposrednošću i razdraganošću uveseli raju & gaju & vlaju. Tako je bilo i ovog puta. Pred kraj koncerta dok smo se probijali ka šanku, te kada je bend uveliko pakovao svoju opremu Blaža je seo iza bub­njeva i započeo udranje u bas bubanj, ne bi li izmamio još malo podrške.
Neverovatan lik, nikada mu nije dosta, baš kao i nekima kada dođu do šanka.
Osvajači su se spremali da dokusure publiku. Imaju i oni onih opštenarodnih hitova, sve one pesme tipa A3 ili B4 sa ploča američkih bendova s kraja osamdesetih godina proš­log veka. No, vole ih ljudi i to je i bila celokupna poenta ova­kvog miš-maš programa za otvaranje bašte. Meni želudac više nije izdržao, neka ovi ostanu da osvajaju... ja idem kući lagano, bar sam tako mislio u tom trenutku...
Nadam se da će ove godine biti još koncerata u bašti... dobar je ovaj prostor koji liči na zatvorsko dvorište.

Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan