THE ADICTS
Trg Republike
Novi Sad, 09.05.2009.
Deveti dan maja, nekada znan i obeležavan kao antifašistički, sada presvučen u čisto ruho (Bonux ili Vanish), Dan Europe, sveopće li radosti naše, kakogod, stigao je u noći punog Me­seca. Ali to nije ono što nas zanima. Kad je pao mrak, (to nas zanima!) dva najveća grada u državi imala su zadovoljstvo faktički u isto vreme ugostiti po jedan spektakularan bend (bar su takva bila očekivanja), od čega je ovaj planiran za NS org­anizovan u okviru jednodnevne manifestacije "Radost Evrope", dok je onaj beogradski bio u " slobodnom letu" (sad, letu ili padu... nije utvrđeno, iz da­leke Finske ravno u fontanu, pored Nikole gospodina Pašića (?)... nadam se da je bilo vode unutra. Još ako je topla... eto džakuzija). Odmah moram reći da se ograđujem od "lepote ozbiljnosti" u pristupu što se ovog izveštaja tiče, više nego inače. Imam taman toliko neposlegnutih dojmova poslednjih dana, da je hitri cinizam smotao šalu (te smeta li to kome, nek se lepo poštedi čitanja). U mom promišljanju za šta se odlučiti, kockice su preskočile preko Elvisovaca i njihovih ćuba, jednog, drugog, jedanaestog... završivši svoj okret na kartici Joker. To je bilo dobro rešenje, jer večeras - Joker je imao i Elvisa u rukavu! Posle iscrpljujućeg celodnevnog šetanja po Fruškoj Gori, bio je pravi uspeh ostati na nogama i stići uveče na ovo odredište.
Na trgu je bila gužva od nekoliko hiljada ljudi, (kažu deset u novinama, ali znamo da u novinama svašta kažu... pretho­dilo je par izvođača, pa verovatno je ta cifra sveukupna za dan), ali zna se na koga se čekalo. Tajming mi je ovog puta bio izvrstan, a ekipa kako se skupila tako se ubrzo i rasula u gomili. 22.40. govorio je sat, kada su izašli na bi­nu svi osim frontmena, komplet u belom, publika je očeki­vano gromoglasno odreagovala, a onda je Dan Graziani namestio violinu i u lakom hodu pomno prateći reakciju publike - odapeo Odu Radosti (nazovimo je hajde i stre­lom), vrsnog gospodina Van Beethovena Ludwiga (ta im inače ulazi u repertoar) i to je bio pravi početak fešte. Pri­godno i baš evropski zar ne? Odmah iza svečane uvertire pojavio se Keith Warren -"Monkey" pakleno našminkan po nalogu tradicije, u ozbiljno šljaštećoj odori svih mogu­ćih prelivajućih boja i raskošnoj džokerovskoj kapi, dajući nam - ni pet ni šest ni As - nego "Joker In The Pack"! Poletno do kraja. Bili su u elementu i to se videlo, poletele su odmah iz Keith-ovih ruku stotine karata u masu, gde se veselje smirivalo samo na momente, i mogu reći sve do kraja atmosfera je bila fenomenalna. Sva pankeraja se sletela u grad, iz zemlje, iz bivših država i još tko zna... ma odasvuda. Kresta do kreste... krestica, po broju i kakvoći, kao za izložbu. Da su to videli Lenjigradci bi pozeleneli! Ili porozeli? Zavisi šta im ide uz stajling, moliću fino, na to mora da se pazi strogo! Kad samo pomislim da zamalo odoh tamo... eeeh, nekad karta padne baš na pravo mesto! (Naravno ovo govorim iz pozicije razmenjenih utisaka s oba koncerta). Usledilo je dalje otvaranje kišobrana - izletaše iz njega paklena oranžada, konfete i čudesa, dok su sle­dile "All The Lucky People", "Easy Way Out"... Keith se presvlačio više puta, komunika­cija sa publikom je tekla spontano, uslovi za protok energije bili su ispunjeni itekako. "Johnny Was A Soldier", "Go Genie Go" sve za igru i ples, ako niste zapeli pritisnuti ne­gde u gužvi, svako malo letalo je nešto po vazduhu, trake, papirići... "Viva La Revolution" možda najpoznatija perjanica Adictsa, bljeskale su baklje, kuljao je dim, šutka za šut­kom... (štukom?). Kada Monkey nije "džokermankisao", činio je to raspoloženi Pete Dee, animirajući i zabačeni donji dom da se oglasi. Da pomenem tu i ostale, na basu Mell Ellis, bubnjevi Michael 'Kid Dee' Davison, i prilično okretan na gitari John 'Scruff' Ellis. To ponašanje na sceni je bilo vrlo prijatno iznenađenje - ovi momci, ljudi, važe za najstariji živi punk bend, koji nije menjao postavu od osnivanja - još tamo iz sredine sedamde­setih. Stari? Penzosi? Teško!
Unapred dogovoreno, izašle su tada domaće cice punkerice na stejdž, njih desetak, iz organizacije (ako se tako može reći) Punk Babes Novi Sad. (Mnogi nisu bili upućeni o čemu se radi, ali pozadina priče je - da su one organizovale pre neki dan "warm up" promociju ovog događaja, a posle imale druženje i photo session s Adiktima, sve u ime promovisanja punka na ovim prostorima). One su krajnje džentlmenski dočekane na bini, gde su imale vokalno-plesnu tačku, "pomažući" Keith-u u malo drugačijoj numeri od ostalih, zavodljivoj "Bad girl"... to je van svake sumnje bilo na obostrano ili ti trostrano (da ne ispustimo publiku iz vida) zadovoljstvo. Ako se dobro sećam bilo je i jedno pucanje žice, pa vreme da se prisetimo dragog Elve i "I Can't Help Falling In Love" (na to se odnosila ona aluzija o Elvisu u rukavu) tada sam upala u gužvu tako da mi je bina otišla iz vidokruga. Tehnički solidna situacija i srećom ništa od upeglanosti zvuka koja postoji na ponekim studijskim ostvarenjima (barem na onoj sumnjivoj zaostavštini od mojih audio kaseta!). "Who Spilt My Beer" bilo je sledeće pakleno pitanje, pa se tu još jedamput drsko i fantastično nametnula "Oda Radosti"... o, da? (dakle Oda je prosula pivo, radosno). Svečanost je svečanost - to je sasvim leglo, označivši kraj.
Do bisa nije mnogo piva proteklo (kažem, nisu dečki penzosi) i opet direktna akcija... ka golu (?) "You' ll never walk alone". Vau. Ovde mora jedna digresija, da upadne u mrežu. Moglo se pro­čitati u štampi kako je to himna F.C. Liverpool-a, i kako oni na­vijaju za taj klub. E sad... Nit je to u originalu himna Liverpool-a, niti Adicts navijaju za isti. Navi­jaju za svoj Ipswich i Sunderla­nd, ako to nekoga uopšte i zanima. A pesma je dotična iz podaleke 1945-te, pisana štaviše za mjuzikl "Carousel" (R. Rodgers-a i O. Hammerstein-a) i tu je ostvarena lepa kompozicija to se mora priznati. Posle je snimana i usvajana od strane mnogih - pa imali smo čak i našu verziju "Daj gol" od Rozih poza... e, to bolje da ne komentarišem. Međutim daj gol ne znači i daj autogol. Prema tome, daj pravu informaciju ili nit' ne umači penkalo u tintu. Ne smem dalje o "fuzbalu" jer če mi se urednik isprevrne... a ko će onda da mi isplati honorar, Liverpool? Oni bi morali da imaju lepu visinu budžeta. Ili možda Kraljica... za koga ona tek navija, I beg your pardon? Dobro, ona ne navija - nju spašavaju. Već godinama. Vekovima... tko uopče broji. Da se vratimo na trg, ako mislim ikad završiti ovaj napis. Ne lezi ironijo, tamo je atmosfera upravo bila kao na utakmici! Finalnoj... dakle, šta dalje pričati... svi su složno pevušili, bend je utihnuo i pustio "tribine" da dođu do izražaja. Moment za ježenje. Pitam se kakva bi tek bila reakcija Adikta, da su na polovini naši okrenuli na naški "Daj gol"... ali ko bi se svega setio. Cirkus se tu nije prekinuo, ako ste to možda pomislili, odnekud behu poiskakale ogromne šarene lopte, prepuštene publici na dalje razigravanje (neko ih je i poneo kući verujem - treba detetu doneti lep suvenirčič). Bilo je to skoro pa dva sata trajanja parade (ne mislim one jednoobrazne), i umor mi beše već ozbiljno pripretio. Bis je obuhvatio još tri numere, jedne se ne sećam, ostale dve behu "Numbers" i "Bad boy". Sjajne obe.
Pa, moja očekivanja su svakako bila prešišana! Nasta­vak priče se preselio iza scene - Monkey je ostao pri ogradi da proćaska, slika se i potpiše koju fanovima, sr­dačan, zadovoljan - neumoran! Uskoro su i ostali izašli iz bekstejdža, da urade isto. Napolju im je bilo lepše sigu­rno. Zaista svi su stigli na red za sve što su hteli. Trg je bio i dalje pun i The Adicts još dugo ostadoše tu...

P.S. Kada je odlazio sa bine, Pete je otpozdravljajući publici, rekao: "Doći ćemo opet".
E pa, doči ću i ja! (Hoču loptu).
Text i photo by Tamara Jakovović