LENINGRAD COWBOYS
Dom sindikata
Beograd, 09.05.2009.
Sto mu Lenjingradskih goveda, sto mu najšpicastijih rokajbili ćuba i sto mu najšiljatijih cipela na svetu! Ovo mi nije bilo potrebno. Doduše, po prirodi radoznao, nisam mogao a da se ne uputim u sindikalni dom na koncert benda za koji sam znao da svira obrade. E, jbg, neke od njih i relativno uredno puštam kada radim d.j. pos'o, zabavna je ona verzija "Gimme All Your Lovin'" ZZ Top-a, sa sve "hallelujah" u pozadini, ali to je baš to samo zabavno, drugačijeg ritma i ništa više.
Na žalos', stvarno samo to: ništa više.
A i otkada to ima kau­boja u Lenjingradu?, pa sve i da ih je Ka­rismaki tamo ustoli­čio.
Samo predvorje Doma sindikata je već zastaršujuća slika sama po sebi, total­no neugodna za ikakvu pomisao o ko­ncertu bilo koje drugačije vrste muz'ke od one koja se tamo ustaljeno svira. Jeste, da i Thin Lizzy su svirali u sin­dikalnom domu, i dalje tvrdim da bi tak koncert bio bolji u nekom drugom pro­storu. Isto to važi i za ove Fince preru­šene u Lenjingradske kauboje i to za svih njih dvanaest (10 + 2). Sam početak manifestacije je kasnio nekih tridesetak minuta, što i nije tako strašno, a još manje neobično za ovdašnje uslove. Kada je zvono po treći put zazvonilo (dva mala i jedna veliki odmor) i nateralo publiku da ujezdi u salu, sve je bilo spremno za početak zabavno-muzičkog dela programa u režiji Lenjingradskih kauboja, ali bez Akija na čelu. I tu se možda može tražiti razlog blede slike koju su ovi momci (?) + dva žensca ostavili.
Počelo je pristojno obradom neke ruske pesme, pa malo "Ka­ljinke" i onda "Back In the U.S.S.R.". The Beatles, jeste da, dobra verzija, koloritni bend na bini sa sve čubama u špic (to ni Panjković ne mere napravit') i rokajbili-opanak špicastoj obući za koju se ne može ni odrediti kolika količina nekog shoe-polis-a treba da se to uglača. Ah, da i dve razigrane djeve igra­še tu sve vreme. Pošto su bili pristojno zamoljeni od strane pevača (jedini plavušan u bendu) da dignu svoja sedala iz fotelja i da zaigraju u ritmu muzike za ples, ovdašnji posetioci su uslišili tu ne tako zahtevnu molbu. Više je zahtevno bilo ka­ko to uraditi u prostoru između dve stolice, ali zato bajo postoje prostori između redova i eto prilike da se pokaže kako se igra u ritmu "ljute tezge" na brdovitom delu centra Beograda.
I bez obzira na izbor pesama, koje je bar 90% pu­blike znalo i bez obzira na znoj koji su ovi preru­šeni Finci prosipali i bez obzira na raspad u ritmu, što publike, što njih samih u odurnoj verziji pes­me abecede svih rifova: a to je dakako "Smoke On the Water", što je zaista bilo komično, ovde ni­je bilo ničega da me pomeri. Hitovi ko hitovi, mu­ka mi je više od tih opštih mesta. Nego bend je bio tanak, a i pevač se nije baš proslavio te se sve to svodilo na neku blagu HM varijantu (bub­njar i dvojica gitarista su sigurno pripadnici neke kaznene HM ekspedicije) sa dodatkom harmo­nike, saksofona upriličene u izvedbu kojoj je mesto na, pa u najboljem slučaju Beer Fest-u. To je u stvari to, bend za opšte veselje i bend koji je dovoljno treš-atraktivan da ga i ne treba uzimati za ozbiljno. To kemp nije, to je treš i možda ja grešim upravo u tom pristupu njihovom koncertu, ali treba da se zna ko je namčor, bre!
Jedan od radosnijih momenata je bio kada su pomenute dve djeve od kojih bi se dala sastviti jedna koja valja, počele da pevaju Kim Wilde (eh da je bila ona, pa makar i u ovim godinama) hit "Kids in America", da bi ubrzo uletele u "Pretty Fly For A White Guy". Ma, tell it to me baby, aha, aha, nego šta. A bubnjar sakriven iza tratorskog oblika svog seta je sve vreme neštedimice polivao po svojoj bateriji, davajuć kaubojima malo više dinamike nego što su očigledno imali. Pred sam kraj usledila je pesma koja priliči ovom objektu i Sali i publici koja u proseku dolazi ovde (kada nema bioskopskih predstava): "Delilah", koju u originalu izvodi čovek seks-bomba znan kao bivši radnik iz rudnika i današnji stanovnik Las Vegasa: Tom Jones. Tom Džonsu ne treba ni mikrofon kada peva, njegova su rudarska pluća pogolema, te bi on ovoga kauboja sa vatrostalnim hlačama oduvao bez po muke. Ovako, ovaj pevač je učinio ono što svi ovde vole dao je publici da peva i ona je tu šansu obilato iskoristila, malo manje nego na poslednjoj pesmi u zvaničnom delu koncerta a ta je bila "Those Were The Days". Eh, to su bili dani, jeste. Dobiješ CD, čuješ i svidi ti se dečja naivnost i neke inovacije, a onda to čuješ uživo i zamisliš možda i najgoru sliku: neki ovdašnji cover-bend u sličnim kostimima, razlike ni ne bi bilo, osim što ovi naši nemaju finansijskog novca da se uniformišu.
Jeste, bio je i bis. Sasvim očekivano od strane raspojasane i na igru spremne publike. Pao je tu jedan Bowie i još nešto u toku čega se oko 50 posetilaca (dakle desetina šarolikog auditorijuma) popela na nebranjenu binu i veselo zaigrala sa kaubojima iz Lenjingrada. Ove bi Supersuckers za tili čas isprašili, ne bi im pomogao ni onaj famozni ruski hor. Ovde nije bilo nikakve kaubojštine, tek da se zna...poneki put ime ne čini bend. To je ovde bio itekako vidljiv slučaj. Ovo je bre za Evroviziju, makar cipele imaju...

Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan