HAMMERFALL, SABATON, BLOOD BOUND
SKC
Beograd, 11.04.2009.
Ovo je bio jedan od retkih koncerata koji je u svojoj najavi imao i tačnu (zaista) satnicu dešavanja. E, sad to što se ta satnica nije poklapala sa mojim planovima to je neka druga priča. Uostalom ko je kriv Blood Boundu i donekle Sabatonu, što sviraju kada Bar­celona igra fuzbal u direktnom prenosu na lisičjoj televiziji. Sumi­rajući raskoš Barcelonine igre i vođstvo od 2:0 protiv neinspirativ­nog Rekreativa iz Uelve, shvatih da neću nešto mnogo propustiti ako ne odgledam meč do kraja (e, patak đoka, posle je Messi pro­mašio penal, to nisam video, a to se ne dešava baš često). Put do SKC-a, na okup­lja­lište mačevalaca i heroja se desio pre mog zacrtanog vremena.
SKC je kao što se i očekivalo bio pun, dakle nešto pre­ko 1.000 ljudi odokativnom metodom. Znači sve je u re­du, Švedski ratnici i dalje imaju dobro uporište u Srbiji. Publika je već uveliko uživala u zvucima koje su proiz­vodili takođe Šveđani Sabaton. Očigledno je da ovde auditorijum voli te skupine muzičara koje pevaju o rato­vima i istorijskim bitkama, a to je ionako glavna tema Sabaton tekstova (šta reći poslednji album im se zove "The Art Of War", pa vi vidite, još samo da se sada su­kobe sa Queensryche čiji se poslednji album zove "American Soldier", iha!). Nema šta, power metal sa sve "stadionskim" OOO-isanjem i sve je potaman. Ko zna šta bi se tek desilo da u ovu zemlju dođu pravi vragolani ratnih mačo igara Mano­war. Kako bi se tu tek isukavali mačevi i držale nadlanice visoko dignute u vazduh, sve u slavu pobede. Nad kim i čim nije ni važno. Elem, Sabaton su trijumfalno napustili binu i sledećih sat vremena su se takođe trijumfalno u holu SKC-a slikali sa razdraganom publikom. Sada im je verovatno red i na samostalni koncert u ovoj državi, jer su već po drugi put uspeli da i te kako izanimiraju publiku gladnu ratničkog zvuka.
Pauza za sređivanje bine na kojoj će nastupiti zvezde večeri je potrajala jedno dvadesetak minuta, što je bilo sasvim dovoljno da publika okupira, što šank, što štand sa merchaniseom te da pazari nova obeležja ratničkog metala. Dobro, Hammerfall rade svoj posao, sve je bilo u ponudi, ništa nije smelo da fali od sitnica koje pripadnost bendu znače. U organizacionom smislu oni su vrlo dobar b(r)end, a ovako kada bi naučili i da potkivaju kao što unovčavaju svoje ime bilo bi mnogo bolje. No bitno je da je plebs itekako bio zadovoljan.
Krenuli su Hammerfall da sprovode svoj muzički izraz u delo uz "Punish And Ensalve" i "Crimson Thunder". Sve vrlo visoko profesionalno uz odličan zvuk i dobru scenografiju. Novi član Pontus Norgren (ex- Poodles) se odlično uklopio u ne inače zahtevni Hammerfall gi­tar­ski duet. Sve je tu bilo na svom mestu od sviranja pa do svih poza koje takva vrsta me­tala zahteva.
Iskoristili su Hammerfall i priliku da isprobaju nove pesme sa aktuelnog albuma pored BG publikom. "Hallowed By My Na­me" i "Any Means Necessary" su sasvim dobro prošle. Taj zvuk (iako ne tvrđi od gomile američkih heavy-rock bendova, ali te­ma­tski i vizuelno itekako drugačije upakovan), na ovdašnjem podneblju ima dobru prođu. Novi-stari basista Fredrik Larsson (eh, što je Larsson, ali Henrik dobar fuzbaler) u korelaciji sa Anders Johhansonom (kome ime lepo piše i na bas bubnje­vima, da od silnih udaraca ne zaboravi kako se zove) su davali sasvim gromoglasnu podlogu preko koje je Joakim Cans mo­gao da radi šta hoće.
Publika je ionako znala sve tekstove napamet.
I sviraše "čekičari" skoro dva sata do bisa, opravdanog. Na prvom su svoju tačnu, ali nama starijima nikako uzbudljivu svirku završili sa mega hitom (beše sa drugog albuma?) "Let The Hammer Fall". Kakva je to bila erupcija radosti i veselja kod publike. Svi su složno pevali i čekić je konačno pao, ne povredivši nikoga, hm, pa takva im je i muzika. I došao je i drugi bis na red, da se svi unerede od radosti & veselja. Hitić za sve uzraste od 7 do 107, kao da su ga prepisali iz neke američke serije 80-ih "Hearts On Fire". Neki ljudi mi nisu ve­rovali da sam se igrao mazohiste kada je ta pesma bila obja­v­ljena, te da sam brojao koliko puta "čekičari' ponove naslov iste za vreme trajanja te hit kompozocije. Trideset i sedam pu­ta bato. Ekipa iz Novog Sada je bila pored mene i zajedno smo se dali u zbrajanje "srca na vatri" (to može i na roštilju?). Tačno trideset i sedam puta bato, nema greške kod Ha­mmerfalla, sve je lepo predvidljivo i dosledno ideji koju sprovode već više od desetleća. Za sve koji ih vole ovo je bio još jedan uspeo i nezaboravan koncert. Ja ne spadam u tu grupu, ali ne mogu da kažem ništa loše ni o sviranju ni o događaju.
Samo me jedna stvar interesuje da su Hammerfall bili dovoljno odrasli osamdesetih godina, s obzirom na njihov marketinški mozak, kome bi se oni carstvu privoleli onom koji su vodili Motley Crue ili onom koji su protažirali sa sve menjanjima pravaca Pretty Maids ili pak Europe, o Accept tu nema ni govora. Hm, bi li to tada bio HM?
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan