SAXON, ICED EARTH
Klub Boogaloo
Zagreb, 21.02.2009.
Na samom početku ove recenzije, moram se ograditi od prikaza nastupa Iced Eartha (drugog headlinera ove večeri), iz dva razlo­ga. Prvi je što i nisam baš upoznat sa karijerom ovog benda, a drugi jer sam na njihov nastup zakasnio nekih petnaestak minu­ta, te u prepunoj sali kluba nisam baš uspeo da pronađem pri­godnu poziciju da bih na pravi način ispratio njihov performans, tako da sam posle dvedesetominutnog pokušavanja, ostatak nji­hove izvedbe slušao iz foajea kluba, posmatrajući pripite-razuz­dane likove koji su izgledom ostavili utisak kao da su pobegli iz 80-ih godina dvadese­tog veka. Iako tek u svojim dvadesetim godinama, obučeni po svim propisima "mode" pomenutog perioda (teksas jakne bez rukava, amblemi, opasači sa 3 reda piramida, duboke Nike patike..) jasno su nagovestili zbog čega (koga) su večeras ovde.
Naravno došli su da pozdrave jednu od najvećih (najboljih) britanskih Heavy Metal sku­pina - Saxon.
Nakon završetka Iced Earth predstave, 80% auditirijuma stvara­jući veliku gužvu se preselilo u foaje pa je došao čas da se zau­zme prigodno mesto u izuzetno zagušljivoj sali. Uz muziku sa razglasa (tj. prvenac australijskih Airbourne) i brze promene scenografije, te skandiranja nekolicine 'Saxon-Saxon...", svetla su se pogasila i show je počeo numerom "Batallions of Steel" sa novog im albuma. Odmah je uočljivo da ze zvuk (puno) glas­niji u odnosu na Iced Earth bez obzira što se radi o double he­adliningu. Na opšte oduševljenje usledila je legendarna "Heavy Metal Thunder" a za njom "Witch Finder General" sa albuma 'Li­on­heart' (ako sam dobro pročitao na netu u Saxon diskografiji). Zatim poznata tema koja otvara "747 (Strangers in the Night)" sa sve pevanjem podrškom publike koja je mora se priznati bila više nego dobra. Kako su Saxon na turneji kojom promovišu novi album "Into The Labyrinth", show je nastavljen dvema numerama sa ovog albuma ("Demon Sweeny Todd" i "Hellcat"). Nove stvari zvu­če zaista ubedljivo, odnosno sve je tu, od dva bas bubnja brzog tempa do ubedljivih rifo­va i solo duela, dok je sam zvuk uspešno modernizovan a sama izvedba ubedljiva do te mere da ukoliko ne znate prosečnu starost članova benda mogli bi ste se zakleti da na bini stoje momci prosečne starosti pa recimo 24. Treba li pomenuti da je Biff Byford već na­kon treće numere već bio obliven znojem (doduše u sali je zaista bilo pretoplo),da Nigel Glockler svira kondicijom na kojoj bi mu pozavidele mnogo mlađe kolege, da Paul Quinn svira možda i bolje nego ikada i da uz dobru podršku drugog gitariste Doug Sca­tratta njih dvojica kreiraju moćan gitarski zvuk, dok bas gitarista Nibbs Carter iako u be­ndu od 1988.,svojom svirkom i pogotovu nastupom,stoji rame uz rame sa Biffom kao glavni showman dajući od sebe maximum maximuma, kao da je u bend stigao skoro, non-stop želeći da se pokaže u što boljem svetlu.
Ono što krasi koncerte Saxona je i nepredvidivost, odnosno menjanje set liste tokom samog nastupa što je inače retka pojava. Naime, na Bi­ffovo pitanje ko bi voleo da čuje pe­smu "The Eagle Has Landed" pub­li­ka je nespremno odreagovala da bi već na sledeće pitanje u vezi sa "Broken Heroes" reakcija bila gro­m­o­glasna. Treće pitanje se ticalo pe­sme "Motorcycle Man", ali zah­va­lju­jući reakciji ipak je usledila "Bro­ken Heroes" tokom koje je zvučna slika konačno doterana na odličan nivo. Iako su na set listu upisane druge numere, Biff je najavio i Motorcycle Man - pa nek ide život.
Promocija novog albuma je nametnula i još novih numera ("The Letter" i "Valley Of The Kings") da bi stari - provereni hitovi kao po običaju bili ostavljeni za kraj. I zaista, uz "Wheels Of Steel" (ovog puta skraćenu za jednu strofu i bez učešća publike u disciplini 'kompletiranje ruku i grla'), "Power And The Glory" i "Crusader", dođe i kraj oficijalnom delu koncerta. Treba li pomenuti da se kao i tokom svirke ponovo slušalo skandiranje "Saxon-Saxon!"...
Uvod sa trake i bend se vraća na binu novim hit singlom "Live To Rock", što je navodno i naziv aktuelne Saxon turneje. Za sam kraj, ovog puta je ostavljena "Princess Of The Ni­ght" ali je bend posle frenetičnog skandiranja ipak morao da se vrati i počasti željne fa­nove legendarnom "Denim And Leather". I kako ono uvek biva: mahanje, klanjanje, trza­lice, palice... Biff se zahvalio svima na poseti (oko 1.300 ljudi), Iced Earthu na zajed­ni­č­koj turneji pod sloganom "The Metal Crusade", pa i predgrupi kojoj je nažalost usput za­boravio ime (radi se o hvaljenom hrvatskom bendu Inciter koji nisam uspeo da vidim).
Svi koji su se uputili u Zagreb nisu imali ni najmanju zamerku na ovu izuzetnu i pre sve­ga poštenu svirku. Da ugođaj bude veći, po samom dolasku pred dvoranu tog popo­dneva, naleteli smo na dobro raspoloženog Biffa koji je svima koji su želeli izašao u su­sret slikajući se i deleći autograme. Čak je i obećao da će svirati i Denim And Leather i Wheels of Steel, koje inače nisu bile na set listi tokom evropske turneje, a obećanje je zaista i ispunio.
Moram da priznam da sam u vezi sa Sax­onovim nastupom bio pomalo skeptičan. Kako sam imao priliku da ih gledam 2003. u Budimpešti, gde su u sali koja prima oko 3.000 ljudi izašli pred svega nekih 600-700 posetilaca i tako odsvirali kao da se nalaze pred dvadesetostruko većim auditorijumom, pruživši dvosatni ugo­đaj, svirajući čak pet pesama na bi­su, pribojavao sam se da ću nekako po­k­va­riti utisak. Ono što se desilo u Zagre­bu je samo potvrda kvaliteta i potpune pre­danosti ovih ljudi svom poslu što me je prilično obradovalo. Znajući i to da na turneji ne odsedaju u hotelima nego svo vreme provode u tour busevima što je izuzetno na­porno, samo je velik plus ovom odličnom bendu koji je nekad bio veliko ime (što se na koncertima itekako čuje), a u poslednjih 20 godina jedva da da je uspeo da se održi. Ve­li­ka je nepravda što mlađa publika nije upoznata sa činjenicom ko su (bili, a i sada su) Saxon. Retko iskren, pošten i nadasve odličan Heavy Metal bend koji uživo nudi pu­no više od mnogih (izvikanih) imena ovog muzičkog žanra. Treba li reći da su ocene za­grebačkog koncerta na nekim forumima išle toliko daleko da bi Iron Maiden mogli da im budu predgrupa.
Up the Saxons!
Text by Borko Ristić
Photo by Mile Radoičić