CLAN OF XYMOX
Dom omladine Beograda
Beograd, 21.02.2009.
Night Promotions uredno nastavlja sa dovođenjem bendova koji se svrstavaju u gothic-electro-darwave-ebm dijapazon.
Samim tim, imaju skučeno polje delovanja, baš kao i publike. Uopšteno gledajući sve događaje tog tipa, počevši od d.j. night-ova pa do sporadičnih (sada učestalijih) koncerata, jezgro je svedeno na 200 stalnih (crnih) duša + ako se još neko upeca.
Kampanja za Clan of Xymox na žalost nije dala očekivane rezultate, iako je u pi­tanju bend koji se može smatrati i jednim od rodonačelnika žanra, ali šta to znači prosečnom srpskom slušaocu koji od got­hic-a sluša Him, a od darkwave-a Diora­mu?
I tako suočeni sa neobavešćenošću publi­ke Clan Of Xymox su u velikoj sali Doma omladine nastupili pred nekih 300 (od to­ga sigurno 100 zadrtih) poštovalaca.
Dizajnirani po p.s.-u za pravac muzike ko­jim se bave, četvorka predvođena alfom i omegom benda Roony Moorings-om (vok­al, gitara) je sa nekih 40-ak minuta zakaš­njenja započela svoj set. Basistkinja Mojca Zugna (verovatno sestra od Ronaldinha, po obimu butine iz profila), je klasično got­hic-arski pipkala po basu (gde je Patricia Morrison dovraga, danas?), te je falio onaj preko potrebni gruvajući osećaj u stoma­ku. Tome nije uspela da doprinese ni Yvo­nne De ray (klavijature i programing), iako je njen instrument bio daleko najglasniji. Mario Usai i Moorings (povremeno) su deljali one lepe gitare koje poseduju, ali to nije jednostavno izlazilo iz glavnog miksa.
A, bubanj?, pa bubnja nema, sve to pod­ržava Yvonnin programing, otprilike kao što je nekad Dr. Avalanche "lupao" u The Sis­ters of Mercy. E, to je otprilike i glavno po­ređenje (mislim na period Sisters-a do "Vi­sion Thing"), Moorings je sada već davne 1983. godine osnovao bend i uzori mu se u potpunosti prepoznaju, baš kao i u gitar­skim delovima (kada se čuju) koji vuku na The Mission i možda na Fieldse. Od toga do danas nije odmakao, osim što nove pe­sme više vuku na electro, makar po bitu, kome opet mnogo fali da bi bio hipnotišući. Upravo taj presek deluje poprilično franken­štajnski. Neuklopljivo. Vremeplov vas šeta iz pesme u pesmu. Veliki problem, koji veći deo publike nije ni primetio.
Sistem je bio daj šta daš, a dali su makar je­dnu vanvremensku "Mosquito" pred kraj, i na bis su se vratili čak tri puta. Ko bi rekao da oko 300 (crnih) duša može tako da razgali bend ko­me je zenit oda­vno prošao a sadašnjost ne zvuči preterano blistavo. Šteta što dobar vizuel­ni ugođaj koncerta nije bio u sprezi sa muzici­ranjem benda
To opet nije problem, jer gostovanja bendova ovog tipa su retka i svi žele da se dobro prove­du na koncertu, još ako su zvezde večeri ugo­šćene kako treba veče pred nastup u La Lune Rougeu, eto obostranog zadovoljstva... ne i mog.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan