IRON MAIDEN, LAUREN HARRIS
Beogradska Arena
Beograd, 10.02.2009.
Do­le­te­o je i Bru­s (ne iz pu­bli­ke­), svo­ji­m fa­mo­zni­m le­to­m 666 i do­ve­o, što fa­no­ve, što čla­no­ve svo­je "če­li­čno de­vi­čne" gru­pa­ci­je da po pe­ti pu­t pro­tre­su Be­o­gra­d.
Bi­lo je ilu­zo­rno oče­ki­va­ti da će i Are­na bi­ti pu­na po­pu­t BG Sa­jma pre dve go­di­ne, ali oko 13.000 po­se­ti­la­ca je do­šlo da ču­je i vi­di je­da­n od na­jvo­lje­ni­ji­h i si­gu­rno na­jpo­pu­la­rni­ji­h HM be­ndo­va od ka­da je ovo­g pra­vca. Ovo­ga pu­ta čla­no­vi be­nda su bi­li po­d ne­što ma­nji­m pri­ti­sko­m i na ra­do­st nas, pa, je­dno pe­de­se­ta­k su otpra­ši­li to­nsku pro­bu. Bi­lo je su­pe­r to vi­de­ti i ču­ti.

Sve je vo­di­lo ka to­me da će prvi ko­nce­rt na ovo­j če­tvrto­j eta­pi jo­š je­dne ma­mu­tske tu­rne­je na­zva­ne "So­me­whe­re Ba­ck In Ti­me" bi­ti eksplo­zi­va­n (na šta je uka­zi­va­la se­t li­sta­) i ne­za­bo­ra­va­n. Ope­t, pro­sto­r BG Are­ne je ne­u­po­re­di­vo bo­lji za ozvu­či­ti od BG Sa­jma, ko­ji po­la­ko ali ne­u­mo­lji­vo gu­bi pri­ma­t ka­o me­sto za održa­va­nje ko­nce­ra­ta.

Ka­o i pre­tho­dni pu­t a i una­za­d bi­lo gde i bi­lo ka­da gde su Iro­n Ma­i­de­n na­stu­pa­li u po­sle­dnje dve go­di­ne, ča­st da otvo­ri ko­nce­rt ima­la je če­rka Ste­ve Ha­rri­s-a, La­u­re­n sa svo­ji­m be­ndo­m. Pre dve go­di­ne, oči­gle­dno je ne­po­ti­za­m bi­o ra­zlo­g za nje­n na­stu­p. Da­na­s, La­u­re­n Ha­rri­s sa ne­da­vno obja­vlje­ni­m albu­mo­m "Ca­lm Be­fo­re The Sto­rm" i sa no­vo­m po­sta­vo­m i evi­de­ntno­m ki­lo­me­tra­žo­m ima šta da po­nu­di.
Be­nd je izu­ze­tno si­gu­ra­n i gra­bi ka ro­ck pri­či, a La­u­re­n ope­t ima do­vo­ljno ša­rma i entu­zi­ja­zma da mo­že da pri­kri­je ne­ke svo­je gre­ške. Od ne­ko­li­ko ve­ć pro­mo­vi­sa­ni­h pe­sa­ma sa de­bi albu­ma, be­nd je odsvi­ra­o i dve­-tri ko­je će se na­či na bu­du­će­m albu­mu i ko­je be­z pro­ble­ma i be­z ika­kve sra­mo­te sva­ko ko slu­ša ha­rd-ro­ck mo­že da pri­hva­ti. Ta­ta do­bro upu­ču­je če­rku, a ako mi ne­ko obja­sni što to me­ni li­či na Le­e Aa­ro­n, ka­da ne­ma ve­ze sa ti­m... sve u sve­mu po­ma­k ka bo­lje­m i kva­li­te­tni­je­m zvu­ku.
Pa­u­za od ne­ki­h po­la sa­ta je bi­la sa­svi­m do­vo­ljna da se pu­bli­ka, ve­ć uve­li­ko opskrblje­na Ma­i­de­n me­rcha­ndi­se­o­m, pri­pre­mi za spe­kta­kl ko­ji je usle­di­o.
Uz zvu­ke "Tra­nsylva­ni­e" i Če­rči­lo­v go­vo­r po­če­o je ko­nce­rt. "Ace­s Hi­gh". Ne­ve­ro­va­tno je ka­ko če­tvrt ve­ka ka­sni­je ova­j ri­f i da­lje ima si­ro­vu sna­gu, ko­ja ru­ši sve pre­d so­bo­m. Pe­to­rka na prvo­m re­du bi­ne: sti­dlji­vo po­vu­če­ni Mu­rra­y, po­ma­lo že­lja­n do­ka­zi­va­nja hi­t-a­u­to­r Smi­t, trče­ći Di­cki­nso­n, lju­bi­te­lj mo­ni­to­ra Ha­rri­s i uve­k ra­spo­lo­že­n za za­ba­vu Ge­rs, uz po­dršku go­spo­di­na McBra­i­na iza svo­je ba­te­ri­je bu­bnje­va ko­ju je ne­ve­ro­va­tno pre­ci­zno "po­li­va­o", je na­kra­tko po­zdra­vi­la Be­o­gra­d i kre­nu­la u me­ni je­dnu od na­jo­mi­lje­ni­ji­h Ma­i­de­n pe­sa­ma ika­da "Wra­thchi­ld". Te emo­ci­je su ču­dna stva­r, ia­ko Iro­n Ma­i­de­n albu­me ne va­ri­m u ce­lo­sti jo­š od "Pi­e­ce Of Mi­nd", ovo­g mo­me­nta je bi­lo ne­mo­gu­će odu­pre­ti se nji­ho­vo­m ra­ska­la­šno­m ša­rmu i pre­dsta­vi ko­ju su izvo­di­li. "2 Mi­nu­te­s To Mi­dni­ght" i "Chi­ldre­n Of The Da­mne­d". Uzbu­dlji­vo i PROKLETO do­bro. Be­z obzi­ra na sve tu­rbu­le­nci­je i ko zna ka­kve albu­me, je­dno se mo­ra pri­zna­ti a to je da su Iro­n Ma­i­de­n ma­jsto­ri ko­nce­rtno­g pro­sto­ra, i oni to vrlo do­bro zna­ju, a pu­bli­ka im u sva­ko­m slu­ča­ju ma­hni­to da­je po­dršku i ne­rvi­ra Di­cki­nso­na ko­ji bi že­le­o da bu­de fo­to­gra­fi­sa­n ma­lo ma­nje... "Pha­nto­m Of The Ope­ra", je je­dna od oni­h ko­mpo­zi­ci­ja u ko­ju sa­m se za­lju­bi­o ka­o kli­na­c, i ove no­ći mi je zvu­ča­la isto ta­ko za­no­sno i do­bro, šta te­k re­ći za "Tro­o­pe­r" i Di­cki­nso­na ko­ji ne­u­mo­rno trči (na kra­tke sta­ze­) i ma­še ra­spa­lo­m za­sta­vo­m, a iza nje­ga se spu­šta pla­tno sa Eddi­je­m u isto­j mi­si­ji. Ce­la sce­no­gra­fi­ja (ve­ći de­o pre­u­ze­t sa "Po­we­rsla­ve"), je ka­o i obi­čno pra­ti­la pe­sme ko­je su se re­đa­le ka­o na na­jbo­ljo­j "Be­st of" tra­ci: "Wa­ste­d Ye­a­rs" i "Ri­me Of The Anci­e­nt Ma­ri­ne­r".
Bru­s je bi­o u do­bro­j, sko­ro vrhu­nsko­j fo­rmi, a i pu­bli­ka ni­je za­o­sta­ja­la, ča­k ni u gra­ndi­o­zno­j "Po­we­rsla­ve", da bi sta­ri­ji de­o pro­vri­šta­o uz "Ru­n To the Hi­lls". Ovo je za­i­sta bi­lo ga­že­nje svi­h u ha­li, be­g u brda ne po­ma­že, Iro­n Ma­i­de­n ima­ju te otro­vne stre­li­ce ko­je uspe­šno po­ga­đa­ju sva­ko­ga ko je ika­da se­bi za­crta­o lju­ba­v pre­ma HM-u.
Ho­rsko pe­va­nje je ispra­ti­lo "Fe­a­r Of The Da­rk". I da su ta­da za­vrši­li ko­nce­rt to bi bi­o po­tpu­ni tri­ju­mf, ali Iro­n Ma­i­de­n su na­sta­vi­li da osva­ja­ju sva­ko­ga u Sa­li sa "Ha­llo­we­d By The Na­me" (e­h, ne­ka­da je ona­j brzi de­o u pe­smi bi­o ne­što na­jbrže, što je do ta­da bi­lo sni­mlje­no­).
Hi­mna, ne­ma da­lje. Ops, ima... hi­mna sa prvo­g za kra­j "Iro­n Ma­i­de­n", ma do­bro, svi zna­mo gde smo do­šli i na šta smo do­šli i hva­la Va­m što ste OVU tu­rne­ju do­vu­kli u Be­o­gra­d.
Sja­jno. Se­t li­sta za vre­me­plo­v, se­t li­sta za bu­du­ćno­st se­t, li­sta za sva vre­me­na. Be­nd u fo­rmi do­vo­ljno­j da mo­že da otpra­ši i bi­s, ko­ji ni­je po­če­o ni sa či­m dru­gi­m ne­go sa "The Nu­mbe­r Of The Be­a­st". Sa­svi­m do­vo­ljno za mo­me­nta­lno smrza­va­nje, a te­k ka­da su kre­nu­li da se sme­nju­ju u so­la­ža­ma i ka­da je Ha­rri­s (ta­ta na La­u­re­n), "o­dve­za­o" ono svo­je. Ne, ne emo­ci­je su za­ja­ba­ta stva­r, na svu sre­ću odra­pi­še dru­gu pa, ma­lo smu­še­nu u inte­rpre­ta­ci­ji"The Evi­l Tha­t Ma­n Do", je­dnu od oni­h ko­je ne lju­bi­m ba­š, ali je po­slu­ži­la ta­ma­n za pre­da­h od me­mo­ri­je se­ća­nja ko­ja su na­vi­ra­la.
Tre­ba sva­ko ma­lo bi­ti ti­ne­jdže­r, do­bro je to... ni­je ta­j Pe­ta­r Pa­n lu­d. Ba­š ka­o ni Iro­n Ma­i­de­n ko­ji su za sa­m kra­j svo­g dvo­-sa­tno­g na­stu­pa odva­li­li je­dnu za uto­či­šte (do­du­še ne ba­š si­gu­rnu... ali da im se opro­sti­ti­) "Sa­nctu­a­ry".
Uz po­zdra­v pu­bli­ci i na­ja­vi da će ope­t do­ći ka­da bu­du obja­vi­li no­vi stu­di­jski albu­m tvo­rci spe­kta­kla odo­še sa bi­ne, ne­ki odma­h iz sa­le, a oni srda­čni­ji osta­do­še da po­be­ru hva­lo­spe­ve za ova­j odli­ča­n ko­nce­rt.
Po­sle ovo­ga osta­je pi­ta­nje ko će ika­da be­z obzi­ra na pri­su­tno­st svi­h po­dža­nro­va uspe­ti da uve­k obje­di­ni pu­bli­ku, ka­o što to Iro­n Ma­i­de­n mo­gu. Ta­jnu nji­ho­vo­g uspe­ha tre­ba pro­na­ći i pre­da­ti je ne­ko­m dru­go­m, je­r na ža­lo­st ova go­spo­da za­la­ze u go­di­ne ka­da vi­še ni ko­ndi­ci­o­ni tre­ne­ri i svi ma­se­ri što ih vo­de ne mo­gu ga­ra­nto­va­ti ovo­li­ko trča­nja po bi­ni, a da se pri to­m kva­li­te­tno svi­ra na instru­me­ntu. No le­ge­nde su do­šle, po­be­di­le i odle­te­le da­lje da da­ju ko­nce­rtne ča­so­ve...
P.S. Jo­š da su odsvi­ra­li "Ki­lle­rs" i "Inva­de­rs"... e...
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan