SEPULTURA, THE SORROW
SKC
Beograd, 09.02.2009.
Ni­je ovo bi­o ba­š sja­ja­n da­tu­m za ko­nce­rt na­jpo­zna­ti­je­g Bra­zi­lsko­g be­nda. A, iskre­no i Se­pu­ltu­ra, od odla­ska Ma­xa Ca­va­le­re iz be­nda, ka­sni­je i Igo­ra ite­ka­ko gu­bi po­dršku me­đu do­ma­ći­m HM fa­no­vi­ma. Ni­ka­ko da se de­si da ta­j be­nd do­đe u AC/DC fa­zu, te da se ova pri­ča po­sma­tra ka­o no­vo, ne­i­zbe­žno po­gla­vlje ko­je ima svo­je kva­li­te­te, ko­ji se ite­ka­ko mo­gu ču­ti.


Be­o­gra­dskom ko­nce­rtu je pre­tho­di­o na­stu­p u So­fi­ji, gde su Bra­zi­lci, pre­dvo­đe­ni su­ma­nu­ti­m urla­ju­či­m go­ro­sta­so­m De­rri­ck Gre­e­ne­-o­m ra­zva­li­li pre­d oko 2000 lju­di. U SKC-u, je­dva ne­što pre­ko 450 po­se­ti­la­ca, sa akce­nto­m na sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je ko­je su do­šle da oda­ju po­ča­st je­dno od be­ndo­va nji­ho­ve mla­do­sti. Do­bro, ma­ka­r su dva ori­gi­na­lna čla­na sa­da u be­ndu. Me­đu­ti­m do Se­pu­ltu­re je tre­ba­lo odslu­ša­ti The So­rro­w, be­nd ko­ji ima zna­nje i gru­v, ali ne­ma ori­gi­na­lno­st. Sve to vu­če na tu ne­ku ame­ri­čku: "trpa­j, gro­u­lu­j, pa ma­lo me­lo­di­ši u re­fre­nu" ško­lu. O.K. za ču­ti, ali za za­pa­mti­ti, pa, ne ba­š. No, ka­ko je ovda­šnja pu­bli­ka ugla­vno­m pre­du­sre­tlji­va ka­da je "trpa­nje" u pi­ta­nju The So­rro­w su ispra­će­ni apla­u­zo­m. Ajde i za­slu­ži­li su ga, zbo­g tru­da. Je­ste, je­ste uve­k se tre­ba po­tru­di­ti ko­d "trpa­nja".
Zna­ju­ći da će Se­pu­ltu­ra akce­na­t sta­vi­ti na pe­sme sa ne­da­vno obja­va­lje­no­g albu­ma "A-Le­x", ni­sa­m se ne­što pre­te­ra­no ra­do­va­o po­če­tku nji­ho­vo­g se­ta, vi­še me je inte­re­so­va­lo ve­li­ko fi­na­le. Do­du­še sve što sa­m hte­o od nji­h do­bi­o sa­m 1993. go­di­ne u Bu­di­mpe­šti ka­da su sa­trli sve za­je­dno sa Pa­ra­di­se Lo­st klu­b "Ro­ckla­nd" do te­me­lja. Su­o­če­n sa ti­m so­pstve­ni­m sa­zna­nje­m, sa­svi­m sa­m bi­o si­gu­ra­n da se to ne­će po­no­vi­ti ovde u Be­o­gra­du a onda je kre­nu­o intro sa "A-le­x"-a pa "Mo­lo­ko Me­sto", "Fi­lthy Ro­t", sa­svi­m do­vo­ljno za pre­ze­nta­ci­u­ju. Ma, do­bro ide Bra­zi­lci­ma (ba­š ka­o i Da­ni Alve­šu da­n ra­ni­je na Ka­mp No­u­), te­ža­k gru­v je ispu­ni­o sa­lu. Ova če­tvo­rka mo­že da odva­li di­ja­fra­gmu sva­ko­me i da do­pri­ne­se ozbi­ljno­m sko­ku adre­na­li­na, ia­ko ta­j no­vi ma­te­ri­ja­l ni­je bi­o pre­te­ra­no fa­mi­li­ja­ra­n ve­ći­ni po­se­ti­la­ca. Me­đu­ti­m to u slu­ča­ju Se­pu­ltu­re ni­je ni bi­tno, ope­t ima­ju fe­no­me­na­lno­g bu­bnja­ra i ima­ju Andre­a­sa Ki­sse­ra, to je i da­lje ona vrlo va­žna ka­ri­ka sa sta­ri­m zvu­ko­m i vo­de­ća li­ni­ja ka sa­da­šnje­m zvu­ku, ko­ji je i da­lje bru­ta­lno be­sko­mpro­mi­sa­n. Ni­je brz, ka­o ne­ka­d, ali ima mu­da ka­o slo­n pre­d pa­re­nje.
Na­bre­knu­to do pu­ca­nja, ba­š ka­o i po­ma­hni­ta­li Gre­e­n ko­ji vri­šti od ene­rgi­je ko­ja ga obu­zi­ma. Mo­žda je ne­ko na­pra­vi­o vu­du lu­tki­cu sa nje­go­vi­m li­ko­m pa ju je bo­cka­o to­ko­m ko­nce­rta, ali ča­k i da se to de­si­lo De­rri­ck je bi­o fa­sci­na­nto do­ba­r. Umi­ru­ju­ću sli­ku je da­va­o sa­mo Pa­o­lo Jr. Ko­ji je svo­ji­m ba­si­ra­nje­m obe­zbe­đi­va­o odli­čnu po­dlo­gu za ra­spa­lji­va­nje va­tre ko­je je ipa­k tre­nu­ta­k ve­li­ko­g pla­me­na do­če­ka­lo te­k uz "De­a­d Embryo­ni­c Ce­lls", "Tro­o­ps Of Do­o­m", pa ma­lo ka­sni­je uz "Inne­rse­lf" i "Se­pu­lna­ti­o­n" (pri­mi­lo se na ovi­m pro­sto­ri­ma i ne­što iz po­st-Ma­x ere­). Pu­bli­ka je ite­ka­ko pri­hva­ti­la igru ko­ju su Bra­zi­lci nu­di­li, na če­lu sa Ki­sse­ro­m ko­ji je opra­vda­o epi­te­t je­dno­g od na­jbo­lji­h HM gi­ta­ri­sta, to što on ra­di ni­je sa­svi­m si­gu­rno efe­ktno ka­o trča­nje po vra­tu što mno­gi či­stu­nci vo­le, ali Andre­a­s ima fu­nkci­o­na­lnu pi­šta­ju­ću te­ži­nu i sa­bi­ja sve mo­gu­će ma­lve­rza­ci­je u tri ja­ka to­na. Bra­vo ma­jsto­re, a i šte­de se prsti, da da. I do­šlo je i do to­g tre­nu­tka ka­da se tre­ba­lo opro­sti­ti sa vra­to­m i ra­za­sla­ti pe­ru­t oko­lo. Ubi­stve­ni tri­li­ng "Re­fu­se­/Re­si­st", "Te­rri­to­ry" (za ko­ju na­s je Gre­e­n po­dse­ti­o da je na­ša te­ri­to­ri­ja na­ša te­ri­to­ri­ja­) i "Ari­se". Uz ova­kvu inte­rpre­ta­ci­ju Ca­va­le­re ne fa­le, ovo je bi­lo opa­sno i do­vo­ljno ja­ko da bi be­nd oti­ša­o sa bi­ne, ne bi li sa­ku­pi­o ma­lo sna­ge za bis.
Bi­s je ka­o što se i oče­ki­va­lo po­če­o sa ja­mm-o­va­nje­m na te­mu "Ka­i­o­wa­s", gde su instru­me­nta­li­sti ima­li po svo­ji­h mi­nu­t, ko­ji su sva tro­ji­ca vrlo do­bro i na­da­hnu­to isko­ri­sti­la, da bi se kra­j ko­nce­rta po­če­o za­si­ta bli­ži­ti uz dve no­ve i ja­ke pe­sme "Eno­u­gh Sa­i­d" i "Co­nfo­rm". I svi su zna­li da mo­ra da se do­go­di i nji­ho­v na­jve­ći hi­t. I do­go­di­o se te­k po­što je Ki­sse­r obu­ka­o dre­s C.zve­zde ili To­yo­te ko će ga zna­ti na se­be (u­z odo­bra­va­nje i ne­go­do­va­nje pu­bli­ke, pa 50:50 otpri­li­ke, ej lju­di do­ma­ći fu­zba­l je ka­ta­stro­fa­lna ra­bo­ta) i gi­ta­ra je za­bru­ja­la "Ro­o­ts, Blo­o­dy Ro­o­ts". Pa­ka­o. Ja­ko. Mo­čno. Se­pu­ltu­ra i da­lje ume da me­lje i to je do­ka­za­la ovi­m ko­nce­rto­m. Uz ova­ka­v sta­v i ova­ka­v na­stu­p Se­pu­lna­ti­o­n ima ša­nse da ra­ste, ako se pro­šlo­st osta­vi po stra­ni. Vre­de­lo je vi­de­ti i ovu po­sta­vu.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan