PROVINCIJA UZVRAĆA UDARAC:
Psycho Sonic Boris & Hosenfefer, Bušmani, H.U.N.D.
Mali klub Akademija
Beograd, 03.01.2009.
Ideja za ovaj dvodnevni festival beše izuzetno dobra, na žalost pokvarili su je prostor i vreme održavanja istog. Ljudi su se odmarali od raznoraznih dočeka nove 2009. godine, bilo je i užasno hladno, a nedovoljna informisanost je itekako uticala na broj posetilaca ovog događaja.
No s obzirom na to da je Deda Pr­as (po Pračetu), meni ispunio jed­nu želju u novoj godini i da sam bio radostan što je Barcelo­na pobedila Majorku i još više se učvrstila na čeonoj poziciji Primere i što je najvažnije te večeri je svirao jedan od mojih pet omiljenih domaćih bendova rešio sam da se spustim do "male Jupe". Dok su se neki tisakli na ulazu koji vodi u veliki klub gde je svirao pevač koji se očajnički trudio da ga prime­tim na samom ulazu sa svojim KKN-om, silazak u mali klub je bio itekako prohodan, a muzika sa razglasa je delovala kao grdno pojačan džepni radio. Katastrofa u samom startu. Iako su mi Living Room, baš kao i Žica, do tada bili egzem­plari za odvratna svirajuća mesta, mali klub Akademije je ipak neprejebiv po odvratnosti, što prostora, što zvuka. Posle ovog događaja ZNAM sasvim sigurno gde više nikada ne­ću otići na nastup nekog benda.
Jedan bend već beše odsvirao svoje. Nisam se ni interesovao da saznam koji su to bili, jer je u startu bilo najavljeno šes' ben­dova, a četiri su se pojavila. Na svu sreću (moju) pojavio se i glavni bend te večeri Psycho Sonic Boris praćen Hosenfeferi­ma, koji su vreme do početka nastupa kratili sveže donesenom novosadskom medovačom. Pa jeste, hladno je bilo napolje,a na Akademiji je radila klima te je jedan izduvni otvor uspešno hladio prostor, ma super je to... hladno napolje, hladno unutra.
Oko sedamdesetak posetilaca (sva­ki bend je imao svoje navijače) je do­čekalo nastup Aranđelovačkog ben­da H.U.N.D. Koliko me memorija pa­mćenja služi oni su pre jedno 15-ak godina (ako su to oni) objavili kasetno izdanje za Take It Or Leave It Records, dobili su Leave It, samim tim ovo povampirenje mi nije uopšte ja­sno, baš kao ni muzika koju sviraju (malo Ska, malo rock, malo punk, malo svašta), a o imidžu neću ni da govorim. Je­dino što je vrlo važno je to da oni pevaju na Srpskom jeziku i da pevaju svoje pesme, od kojih neke imaju i vrlo dobre ref­rene, ali ništa više od toga.
Pomenuh li već da je zvuk bio ODVRATAN, tako da se o njihovoj svirci ni ne može nešto više pričati, osim toga da su ih njihovi navijači bezrezervno podržali. Ah, da ne mogu da se otmem utisku da H.U.N.D. uopšte ne deluje kao bend koji diše zajedno, baš kao i da pojedine članove benda, taj muzički izraz koji sviraju i ne zanima baš preterano.
Drugi koje odgledah i odlsušah (treći ukupno) behu Bušmani iz Bajine bašte. Prvo, otkud Bušmani u Bajinoj bašti. Drugo, odakle Baji Bašta, kada ja iz Mikijevog zabavnika znam da on ima Trezor, baštu nikad ne videh. Treće, da li Bušman znači čovek koji buši? Ah te nedoumice, toliko ih je bilo, ali su ih Bušmani svojim eksplozivnim punk-rockom rasterali, a i zvuk se, koliko je to moglo, popravio. Momci su mladi energični i što neko reče odavno ne videh ovako dobar sirotinjski bend. Dobro de, Bušmani nisu bili baš toliko dobri, ali su ostavili pozitivan utisak a i pevaju na Srpskom i to svoje pesme. Je­dno jedino pitanje koje je ostalo posle njihivog 40-minutnog nastupa (propraćenog podrškom njihovih navijača kojih je bi­lo mnogo manje od navijača H.U.N.D.-a, koji su već napustili prostor) je: šta će im ritam gitarista?, kao trojka bi bili jednako eksplozivni i vizuelno ubedljiviji... ali to je njihov pro­blem a možda im se to i ne čini tako...
I onda pred sablasno ispražnjenim malim klubom Psycho Sonic Boris i Hosenfefer (hm, prethodni bend beše nosio majice podrške pokrajini, pa gde onda nestado­še kada su na redu bile momčine iz Ko­sovske Mitrovice?). Odmah po uključiva­nju gitare u pojačalo (makar u prvih pola minuta, onda je došlo do neizbežnih teh­ničkih problema, ponoviše se isti još ne­koliko puta), čulo se koji je bend, zaista BEND. To čak ni medovača ne može da poremeti. PSB & H su kao i svaki put do sada, kada sam ih gledao/slušao bili sigurni i nesumnjivo je da su svojim interpreta­cijama sve hitove koje sviraju učinili svojim vlasništvom, i ne sumnjam da bi se čak i Sonics-i složili sa tim. Nije bilo nikakvih turbulencija, rock'n'roll nasleđe je uz najbolji zvuk do tada na ovom festivalu, udarački tuklo, tako da se čak i u kratkim pauzama (pau­zicama?) nije čulo unjkavo zavijanje iz susednog kluba. Boris, psiho-sonični, je koliko mu je razglas dopuštao dodavao gas usnom harmonikom koja je svojom frekvencijom još više rasparala himne koje PSB & H sviraju, a sve u slavu nadahnutog, ubeedljivog i jakog garažnog punk-roll zvuka. Bilo je tu i nekih novih pesama čije se snimanje oče­kuje uskoro, alu ubedljivo najbolji trenutak je bio kada su spojene dve antologijske pes­me "You Think I'm Psycho Mama, Don't You" i "Ten Inches Higher". Briljantno i dovoljno eksplozivno, baš koliko tempo tih pesama dopušta. Za sam kraj sada već pred čitavih osamnaest posetilaca (sramota!) odrapiše triling hitova, odavno u BG-u ne čuti "Psy­cho", "Boss-Hoss" i "Dirty Robber". To je bilo dovoljno da prijatelj moj Felix, kaže: "Ovi zvuče pa kao da su strani bend", mislim da je to najveći kompliment koji su PSB & H te večeri mogli da dobiju i dobili su ga sa valjanim razlogom. Oni zaista zvuče tako, samo da se to nekako utuvi u glavu blaziranoj publici. Amin!
O poseti, izboru kluba, datumu i organizaciji kao i o neodazivanju nekih bendova drugi put, praznici su u toku...
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan