NAFTA, LIZZARD COMMITMENTS
CK13
Novi Sad, 05.12.2008.
Nekako u zadnje vreme, severni krajevi trpe mnogo toga. Osim zabrinjavajuće rastuće nezainteresovanosti za muzička dešava­nja, ni ostali pragovi kulture ne mogu se pohvaliti naročitim zbi­vanjima, naprotiv, postojeći nivo, tradicionalno visok (u smislu regiona) sve je teže održati. Slikovito rečeno, oni pipci šunda i kiča, ponovo grabežljivo dave kulturu za vrat. Pritom, sve se ma­nje ljudi obazire na to… valjda čekaju da ih se pridavi do kraja pa da puste glas. Korak zapadnije, Jadran soli i preliva svoje severne gradove, Pink Panter se vratio na Pariske ulice, a da li to znači da uskoro i od Santa Clausa možemo očekivati krizne momente, videćemo… ako se pojavi mršav, bi­će jasno koliko je sati. A možda bude dobro ako se uopšte i pojavi.
Klub je bio otužno pust, te je lazarevačka trojka, Lizard Co­mmitments, izašla na binu sat kasnije, oko 23h, ne bi li u me­đuvremenu pristiglo još publike. Pošto to nije upalilo, upališe oni svoje instrumente, pa ko doš'o (dobro)doš'o. Na repertoaru se našao surf punk, brz, melodičan i jak. Gitara i bas su zdru­ženim snagama pokrivali vokal, uz odličnu usviranost i pode­šen ton, pesme su se brzo smenjivale. Između brojnih obrada, čuli smo Offspring "The Kids Aren't Alright", Ramones "I Wanna Be Sedated", Blink 182 "All The Small Things"… nad kojima je izvršen lični pristup, promenom intonacije u nekim delovima, pa čak i jednom pridodatom linijom texta u refrenu, kod ove po­slednje (hm, hrabro) tako da je delovalo friško i zanimljivo. Šačica (il' čašica) prisutnih ljudi je to ispratila iskrenim uzvicima i aplauzima, pa su Liza­rdi sumirali ovo veče skromnim, ali pozitivnim prijemom.
Poduža pauza nije donela značajniju brojnost u publici (mis­lim da neću slagati ako kažem da nije bilo više od trideset pri­sutnih, ako i toliko, računajući tu i osoblje kluba). Beše već po­noć kad je Nafta mirno proistekla iz bekstejdža, (a da, onako ispod proreza zatvorenih vrata, kao glavni negativac R. Patrick u Terminatoru 2), poprimajući oblik Baneta (vokal, gitara) i Draže (bas), dobro poznatih kao nekadašnje Džukele, ponos Subotice i pomenutih severnih krajeva, i plus Alekse za bub­njevima. Oni su otpočeli jednu novu priču, a sa itekako prepo­znatljivim korenima onoga što su nekada isporučivali na do­maćoj sceni. Večerašnje predstavljanje albuma prvenca (vi­deti recenziju) "Samo senke prolaze" (a prolaze sjene, eee, pričaj mi), koji se bavi temama upravo kao onomad Džukele, započelo je numerom "Suvo more", pa "Glasovi", "Svačija sloboda je drugačija"... Instrumentalno, dosta staloženo to zvuči, moj je prvi utisak, a biće možda i da nas je onaj surf punk povukao u "spid apetit momenat", pa je ovo došlo tako laganije, hoću reći sporije, ali sa drugačije podrazume­vanom težinom. Ipak je potrebno više od jednog slušanja za realan sud, a bez namere da prepisujem navode iz recenzije, (i mada lično preferiram energičnije bendove, bez mela­nholično-psihodeličnih primesa), bilo je sasvim okej posvetiti to veče Nafti, što iz znatiže­lje, što u ime starih vremena. Trojka je usvirana, to je sigurno - složene sekvence lako su i usaglašeno klizile svojim putem, dok je "Novi Kastro" doneo malo žustriji ritam... tek da je bilo odakle namaknuti više energije za razmenu, drugačije bi to izgledalo.
Da se ni u ovako srednje-žalosnoj situaciji, ne suzdržim od zajeba­ncije, moj, pa, sada već omiljeni tonac (kog razmišljam kako bi bi­lo zgodno kidnapovati i usvojiti, ali legalno - kao primer dobre inve­sticije) u dva navrata je prilazio bini usred pesme da ukaže šta po­jačati ili smanjiti oko pojačala, onako skroz nonšalantno i efika­sno. Dobro mislim, gde to ima? Maksimalan trud pri totalno mini­malnoj posećenosti... to je stvarno nešto, neka kaže ko šta hoće. Listu sam uspela da vidim na kraju, pa više nisam sigurna koja pesma koji deo (nemam disk u posedu), ali definitivno je bilo lepih momenata i prelaza... "Sve je naše", "Mesec" i "Na putu za raj"... Bez posebne priče od pesme do pesme, tek senke prolaziše. "Ži­vot nije supermarket", "Sa tobom imam sve" (pa i supermarket va­ljda, sve u jedan). Distanca bina-publika je nelagodno upadala u oči, dok su dva do tri "šut-majstora" (ali ne iz Barse, na žalost nekih) pokušavala da izvuku nešto više od atmo­sfere, rado koristeći ukazanu širinu praznog prostora za međusobno lamatanje. Ostali su pružali podršku dovikujući "Yeah!", "Ajde Bane!", "Samo polako!". Sve su numere ispra­ćene uz aplauz. Obzirom da to nisu trominutne kompozicije, u nepunih sat i po, stalo je nekih šesnaest-sedamnaest pesama, dakle uprkos mizernom odzivu, koji se kako je svi­rka odmicala još tužnije proredio, sramota je reći, na jedva deset ljudi, Naftaši nisu odu­stali od profesionalizma, odsviravši sve zacrtane pesme, što prelazi sadržaj diska (14 so­ngova). Momci su to stoički podneli, a svaki (novi) početak, ume biti težak, to je opće po­znato. Jedno "Hvala" publici koja je došla, i najava poslednje pesme "Krećem se ka Su­ncu" kao pozitiva za kraj. Valja gledati gde se krećemo, kuda idemo. A sve što vredi, zasi­jaće pre ili kasnije.
Text & photo by Tamara Jakovović