MARKY RAMONE BLITZKRIEG, ČBS, GRANDPA CANDYS
SKC
Beograd, 27.11.2008.
Nije dugo trebalo Marky Ra­mone-u da posle odličnog prijema na ovogodišnjem "Izlaz" festivalu, opet dopu­tuje u Srbiju, ne bi li poka­zao kako treba postupati sa Ramones zaostavštinom.
Ovoga puta došao je u prat­nji svog novog benda, znanog kao Blitzkrieg u kome je najzvučnije ime Michael Graves, čovek koji je do­brih osam godina vršio vokalno mračenje u bendu Misfits.
A ni ostatak ekipe, nikako nije za potcenjiva­nje, čak štaviše…
Doduše pre glavng jela uvek je dobro malo čalabrcnuti ili izvršiti pristojnu pripremu u vidu predjela. Za predjelo su u ovoj prilici poslužili Grandpa Candys (mnogo bolji nege pre skoro dva meseca na Bombshell festivalu) i ČBS, drugi najpoznatiji predstavnici melodic-punk-rock škole (prvi su normalno Six Pack).
Čikine bonbone su u poprilično punk ele­mentu izneli svoje vi­đenje, mnogih nezaboravnih numera iz rock'n'roll istorije i to na krajnje dopadljiv način. ČBS, sami po sebi imaju dosta publike i ovo je bila još jedna prilika da samo potvrde svoju poziciju kod ljubitelja ovakvog tipa muziciranja, šteta što nema moguć­nosti putem medija da neka njihova pesma "eksplodira", ve­rujem da bi onda sami (ili Six Pack, ipak je poređenje nemino­vno), bili u mogućnosti da napune salu SKC-a, baš kao i veliki gazda ove večeri Marky Ramone.
A veliki gazda (inače drugi i četvrti bub­njar Ramones-a), je sa svojim Blitzkrieg bendom zaista zapo­čeo jedan muzički blitzkrieg koji je tutnjao velikom salom SKC-a, skoro sedamdeset minuta i skoro svima (bilo je i dežurnih trovača, "ovo je tezga" ili "to nije to", jes, da neće možda da im vampiri ili Zombiji sviraju?) pružio nezaboravno veče i lekciju pod nazivom: "kako se kalio najbolji punk-rock". Raspoloženi i dobro najedeni (glavno jelo je ipak bilo kuvano i u velikim količi­nama), set su počeli sa "Rockaway Beach". Čisto, čvrsto i jed­nostavno, uz sasvim pristojan zvuk iz razglasa. Ovovečernje "1,2,3,4" odbrojavanje pripalo je basistkinji Clare (koja izgleda kao Tank Girl, samo bez tenka, ali sa ubojitim basom kao pri­marnim oružjem, hm, valjda neko zna koji je to strip, a kasnije i film?), evidentno pre­srećnoj što se nalazi u ovom bendu. A i dobro i brzo je odbrojavala, toliko brzo da je gi­tarista maltene u letu morao da ulazi u svaku novu pesmu. Ta, brzina kojoj stajanje i predah nisu neophodni, krasila je i Ramonese, i to je upravo to što se i očekivalo veče­ras, hrpa hitova koji se ređaju jedan za drugim, uz suvereno vladanje binom benda koji se očigledno dobro zabavlja i to pokušava da prenese na mnogobrojne posetioce.
I to je uspelo bendu, istina je da se Mi­chael Graves i nije preterano trudio da komunicira sa publikom, iako mu je Ma­rky očigledno prepustio ulogu konferan­sijea (na "Izlazu" je Marky najavljivao sva­ku pesmu), pesme kao što su "Loboto­my", "psycho Therapy", "R'n'R radio" (jeb'o Phil Spector-a), "Sheena Is A Punk Rock­er", te fenomenalna "Havana Affair" su same po sebi napravile odličan štimung i doprinele ludilu kod posetilaca. Taj poziti­van vajb koji krasi Ramones numere, čak i kada su kritički nastrojene je neprejebiv, to je malo bendova ikada postiglo, a ova po­stava Marky-evog Blitzkriega se trudila da ih što vernije prenese (uprkos povremenom Graves-ovom hm, pa, zaboravljanu teksta, no ništa zato, publika zna i sve teče kako treba). A, teklo je, uz zanimljiv cyber pogo pomenutog Gravesa i stizanja na svaki pedalj scene, nadahnutog gitaroša, kao i tutnjanje od strane Clare, Marky-evo održavanje pri­malnog i nepobedivog bita se podrazumeva, baš kao i trpanje hitovima kao što su "Commando", "I Don't Care" (ništa bolje od jednostavnog obraćanja), "Beat On the Brat", "53&3rd", "R'n'R High School", "Judie Is A Punk", pa sve sa posetiocima raspevana "Poison Heart", "She's The One", možda najlepša ljubavna ikad napisana "I Believe In Miracles", "I don't Want To Grow Up", famozna "K.K.K.", pa "Pat Sematary", ultra BG i šire hit "I Wanna Be Sedated", "Chinese Rock", "I Don't Wanna Walk Around With You", "To­day Your Love, Tomorrow The World". Ma, idi, bre, sve po propisu i sve ubedljivo, to je upravo to,lekcija iz krajnje funkcionalne razarajuće jednostavnosti, kojom se malo ko može pohvaliti. Tezga?, A, a ne nikako, ako neko posle hala, stadiona i svega odluči da se vrati u klubove ili na ovakva mesta, on mora prvo da sredi neke stvari u glavi, što može da bude poprilično teško, a ako ih je već sredio to znači da je u cimanje i iznova rokanje krenuo zbog ljubavi prema svirci i tripa koji to nosi sa sobom, a ne zbog love (mada ni to nije zanemarljiv deo). Ovaj bend prvenstveno ovo svira sbog uživanja, što se na njima i vidi, a onda i "Pinhead" i "I Just Want have Something To Do" zvuče do kr(j)aja seta ispunjeno i nadahnuto.
Bis, itekako, "Creetin Hop" i obrada pos­vete najvećem bendu R.A.M.O.N.E.S. (sa­mo da se zna, to im je Lemmy posvetio i snimio na opasnom albumu Motorheada "1916"). Ali, zver je bila puštena iz kaveza i publika se nije tako lako dala predati, te je upornim skandiranjem dozvala nazad čoveka koji svojim sviranjem bubnja mo­že najbolje i da se oduži takvom auditori­jumu. Drugi bis je doneo obradu "What A Wonderful World" (poslednje Marky-evo bubnjanje sa pokojnim Joey-em, sa albu­ma "Don't Worry About Me") i za kraj pesma kojom su Ramones zaorali prvi rilnu na njihovom debi albumu "Blitzkrieg Bop". To je to, misija izvršena, Ramones fama će se i dalje uvećavati, očigledno dok Marky bude imao snage da sedi u kombiju i čeka pogo­dan trenutak da svoj snažan udarac pretvori u zvuk koji sve pokreće. Parafraziraću jedan domaći hit za kraj: "Kako Marky kaže" i tačka.
P.S. Sledečeg dana na večeri sa Marky-em i bendom, u toku razgovora (između zalogaja dakako), saznah i da će se neke stvari u nastupu postepeno nadograđivati, a poneki put i bro­janje usporiti ne bi li svi mogli sustići brzinu koja im je ostav­ljena u amanet. Budu li ostali na okupu imaćemo joć neki put prilike da se uverimo u svoje poznavanje Ramones materije, što me itekako raduje.



Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan