CHRISTIAN DEATH
Klub Akademija
Beograd, 17.11.2008.

Rozz Williams je nekada imao vrlo jasnu viziju šta želi da nap­ravi od benda sa prilično proble­matičnim imenom Christian De­ath. Uz uzajmna trvenja sa očig­ledno agresivnijim članovima be­nda, njemu nije ostalo ni pravo na to ime, koje je pripalo Valor Kand-u, pevaču, gitaristi i sada­šnjim liderom, ko zna koje po re­du postave ovog nesumnjivo zn­ačajno death-rock, gothic-rock , kako god benda. Ah,da Rozz Williams se i obesio 1998. godine, tako da... No, to i nisu neke stvari koje su bitne za protekli BG koncert. Bitno je to da kojim slučajem postoji vremeplov, te da je ovaj kon­cert održan negde u periodu 1992-1994, red ljudi koji bi slušali i gledali Christian De­ath, sigurno bi se zavio sve do Pariske ulice, u vreme današnje Christan Death su us­peli da privuku svega 70-ak posetilaca, od kojih je većina mojih ispisnika, a bogami bilo je i nekih prepisnika. Vrlo, poražavajuće, ali šta da se radi kada gro tzv. gothic populacije kao omiljene bendove navodi Him i Nightwish...
No to je već za sociološko, obrazovno-eduka­tivno istraživanje s osvrtom na želju za saz­nanjem, a to baš i nije neki preterano čest slučaj. Bilo kako bilo, Christian Death dopu­tovaše vozom u našu prestonicu, ne bi li pu­blici predstavili materijal sa poslednjeg albu­ma "American Inquisition" (objavljen prošle godine), kao i neke od pesama koje su obe­ležile njihovu tridesetogodišnju karijeru.



Pred sumorno malim brojem posetilaca i s mojom neskrive­nom zebnjom u srcu, prouzrokovanu dosadašnjim koncertima u pomenutom klubu, a odnoseći se prvenstveno na zvuk u istom, Christian Death hrabro zakoračiše na, hm... pa krajnje simpatično dekorisanu binu, tu negde u pravo Vampirsko vre­me, dakle oko ponoći.



Dobrodržeći Valor (Skip) Kand, barito­nom poče da uvodi publiku u svet koji oslikavaju Christian Death. Ako se ne varam beše to "Awake At The Wall" sa legendarnog "Catastrophe Ballet" alb­uma. Za uvod i više nego dobro, i on­da trenutak kolektivne eksplozije kvar­teta i ceo koncert dobija na dinamici i spontanosti. Akademija je jednostav­no, takav prostor gde su prenemaganja nemoguća, a publiku, te dve mizerne ogradice ionako ne mogu zadržati. Čak šest pesama sa poslednjeg albuma: "Sleepwalk", "Stop Bleeding On Me", "Narcissus...", "To Disappear", "Dexter Said No To Metadhone" i "Wo­rship Along The Nile" su našle mesto u set listi i bile su vrlo dobro primljene. Jedno­stavna, efektna svirka, sa odlično upotrebljenim semplovima, kao i razmenom Maitrinog basa sa gitaristom Mathew reed-om (on definitivno ima bolju kontrolu tog instrumenta), ali ne peva egzaltirano kao basistkinja kada dobije svoju šansu, baš kao i povremeno Valor-ovo sviranje el.violine, samo su uz njihov krajnje očaravajući i dobro dizajniran izgled (ne znam samo kako se kaubojke sa crvenim aplikacijama, uklapaju u to, ali ajde de, taj obučarski predmet bi vrlo rado posedovao) uz povremen totalno punk nabrija­vanje u svirci, doprineli jednoj do sada neviđenoj dimenziji, makar na ovim prostorima. Nije to ništa spektakularno i posebno, ali je njihovo, tu nema laži, a o prevari nema ni govora.Možda su oni današnjoj deci arhaični, možda su čak i isuviše neshvatljivi... ali za razliku od mnogih, Christian Death znaju šta rade i kao svaki američki bend (dobro, to je već diskutabilno, Mate Hassen bubnjar, sigurno nije taj, baš kao i Valor), zvuče uigrano do bola, tako da se čak i neke sitne improvizacije mogu svrstati pod uvežbanost, koja opet ne gubi na spontanosti, a to je onaj trenutak koji malo bendova može da dosegne. E, upravo, takav, jedan dobar i zdrav bend je svojih devedeset minua na Akademiji isko­ristio na najbolji mogući način i priveo kraju koncert sa antologijskom "This Is Heresy". E, upravo to, nepoštovanje ovakvog benda je baš to. Šteta i još jednom šteta što više posetilaca nije bilo svedok ovog događaja...
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan