GARY MOORE
Sava centar
Beograd, 16.11.2008.

Sreća treća, da, da i to se da opravdati na javi. Eto na­ma i Gary Moore-a sa svojim tročlanim pratećim bend­om, nakon dva otkazivanja koncerta u prostoru Centra Sava, blizu ušća Dunava i Save (ne komandanta, taj ima veze sa nekom drugom rekom, a i beše to pre 65 godine ili tako nekako, otprilike u vreme kada Gary-evo rođenje još nije ni bilo u planu, negde u Belfastu dale­kom). Iako je prošle godine, zasvirao pred ovdašnjom publikom tu negde baš na ušću dveju reka u okviru "Je­len Live festivala", dosta ljudi je došlo da ga čuje i ovog puta. Nema šta, dobar ton gitare daleko doseže.
A sa dobrim tonom gitare se kasnilo nekih 30-ak minuta, da bi uz izlazak pratečeg benda, pa onda "blues-majstora" (eh, šta sve ljudi neće okititi jednom hard-rock gitaristi), i uz kratku, na­javu, najavicu da bude i malo pleonazma, Gary je otvorio svoj set sa "Pretty Woman". To je ona direktna, pravo u glavu sa onog albuma s kraja osamdesetih koji ga beše i ustoličio kao "Blues" gitaristu, a ako je to istina, onda je Steve Vai predstav­nik ambijentalne muzičke scene s osvrtom na isceljenje duše i tantričku jogu sa ciljem za krajnje prirodni polni odnos (samo seks i rock'n'roll) i ukrštanje pčelinjeg meda sa trzalicom, ne bi li se dobili lepljivi prsti koji će svim gitarama pokazati ko je ga­zda, a ko podstanar.
Ovacije su se podrazumevale, baš kao i usklici oduševljenja prouzroko­vanim Gary-evim tretiranjem svog in­strumenta i to na mnogo glasnom bre, ozvučenju. Ton majstor je verova­tno u mislima bio na nekoj Irskoj po­većoj livadi, te je tako i tretirao jačinu zvuka za ipak mnogo manji SC. Ah, da, pardon, tako je tretirao jačinu zvu­ka gitare, gospodina gazde, ostatak benda (klavijature, bubanj i bas) su se jedva nazirali ispod masivnog to­na svih gitara koje je Gary uredno menjao nakon svake numere. Ima se, može se. Krajnje jednostavna dekoracija bine je bila podređena samo jednom čoveku, članovi pratečeg benda (makar dvojica) nisu mogli da se pomeraju s svojih mesta, a basisti to ionako nije padalo na pamet, jer je zauzeo nadaleko čuvenu Bill Wyman (nekadašnji Stones za neupućene) poziciju, očigledno postavljen u gojzerice i prikovan za pod, niks mrdanje, samo gazda sme da se mrda, što prstima po vratu svog omiljenog produže­nog dela tela, što po sceni. A oduševljenje je raslo baš kao i tempo uz narednu R&B-ičnu "Since I Meet You Baby". Dobro je krenulo nije davio. Jedna nova u sličnom tempu je nastavila standardnu hard-rock svirku (ma šta mislili drugi, jer ako se svira blues, onda gitara nije na prepanjenoj distorziji, već je sve nekako tiše i "emotivnije"), valjda se zove "Down A Line" te onda neka znana kao (valjda) "Mad For You", da bi desetominutni gitarski sevdah, praćen adekvatnim jecanjem gitare kroz sve moguće blues skale i pro­praćen standardnim blues pitanjem "jeste'l videli moju bivšu/sadašnju/buduću dragu?" uspeo da me sve zajedno sa kljucanjem ritam sekcije pripremi za spavanje, premlad sam ja za blues te brzine. Ah, da beše to obrada John Mayall-a "Have You Heard...", ma čuli smo, miki, čuli smo i nije čudo što je otišla, da nisi svirao solo deset minuta, vero­vatno bi ostala tu negde u blizini... a možda i ne, jer prokleta mogučnost izbora uvek postoji.
Izmuzavši tako poslednje jecaje i vapaje iz gitare svoje i shva­tivši da će Đavo doći da uzme danak (jeste jeste, to se desilo i Ralph "Kara te Kid" Macchiu u "Crossroadsu, prisetite se sa­mo), Gary Moore pozva publiku ka bini na veselje uz jedan ludi "boogie" (opet standardizovan i mediokritetski krajnje). I desi se ono što se i moralo desiti nakon svih ovacija, omamljena publi­ka razornom gitarom poskoči na noge lagane i na užas obezbe­đenja osvoji prostor ispred bine, na metar od čoveka koji zavuče jedan bezobrazan ton na pa otprilike šesnaestom pragu instru­menta mu. E, da je takva atmosfera bila od početka koncerta, sve bi bilo verujem vrlo, vrlo drugačije, ali Strava centar je baš to što mu i ime govori za koncerte ovakve vrste. Tu je negde i ton-majstor shvatio na nije na nekoj piktoreskoj Irskoj livadi i da ne uživa u pogledu na okean koji se nazire ispod brda, te je prilagodio celokupni zvuk prostranstvu koje mu omogućava sala SC-a. "Walkin' Down from Pak" beše sličnog senzibiliteta, i posle "All For Love" (ili tako nekako) usledio je još jedan sporać u vidu "I Love You Morhe Than You Know", što naravno Gary ispričaše svojom gitarom. I Tada se desio, makar po me­ni najuzbudljiviji deo koncerta, krenula je u blues/jazziranom maniru "Don't Believe A Word", jedna iz Thin Lizzy repertoara, da bi se posle tog fenomenalnog laydown štimun­ga digla do svojih pravih električnih visina, visina koje očigledno Moore-u najviše leže. Međutim, najviše ovacija, kao i bljesaka iz foto-aparata i mobilnih telefona, dobila je sle­deća, pogodna za radijsko emitovanje, kasno noću, ujutro, popodne: "Still Got The Blu­es", ma bre, ranjavanje u srce od bola i emocija. Dobra beše, baš kao i poslednja u oficijalnom delu "Walkin' By Myself", uz neizbežni feedback na kraju. 90-iti minut svirke je istekao, čekalo se zaustavno vreme i to ne previše dugo. Osokoljeni pirjemom publike, poklonilili su se i započeli bis sa "The Blues Is Allright" da bi Gary moore sve svoje eks­presije priveo kraju uz sada već evergreen pesmu "Parisienne Walkaways". Lepo, još da mu glas nije bio poklopnjen u većem delu koncerta i da su se prateći muzičari malo više čuli i da nije bilo dva "kljucajuća" bluesa, tempa ne brže od života... bio bi ovo sas­vim dobar koncert, doduše ako pitate bilo kog iz publike i bio je.. .mada ja i dalje tvrdim da svako ima pravo na moje mišljenje... Jelen beše vitalniji ili se tamo više cupkalo zbog hladnoće... do vraga ko će ga znati?
I tako, uz dužno poštovanje ka tonu, prstima, delu i liku Gary Moore-a, uvek ću se sa ra­došću vraćati njegovim radovima iz Thin Lizzy perioda, solo albumima "Victims Of the Future" i "Corridors Of Power" pa čak i "Run For Cover", a ako mi je do blues-a meni dopadljivog i dinamički pristojnog, a nikako mediokritetsko-upeglanog, slušaću Eric Sa­rdinasa i Jay Gordona, to je "tugaljivoplavo" po mojoj meri, "korene" ili "korenje" ostav­ljam drugima.
E, dovraga pade mi nešto na pamet...
Od kad sam te upozn'o o'bebo*
Shvatio sam kol'ko si mi draga,
Al' ne lez'i vraže,
prevari me i ti kao sve do sada,
napusti me, o'bebo, samog ostavi
tako da sada sam sa sobom (bez predsoblja)
mogu blues svirati...o'beboooo (16x)
uz ritam: ta - ta -ta - ta -ta - ta-tadam...
* (o'bebo je samo za Irski blues a za sve ostale bluzove upotrebiti samo bebo)
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan & Aleksandar Zec