RAGMAN
CK13
Novi Sad, 31.10.2008.
Oktobarsko veče, ono kad vještice izlaze slobodno u grad, na pivo i to... Da razmene najnovije tajne recepture, otplešu koji valcer, tango, ča-ča-ča... I uz nekoliko vrlo sočnih šišmiš-burg­era, pročaskaju o aktuelnoj ekonomskoj krizi... da. Džabe se in­kvizicija u histeriju dizaše vekovima da uredi i skroji društvo po svom. Možda je do sada i tamo uz porast tolerancije već zaži­vela ova maskarada, ko zna da, pa tamo su svi svakodnevno maskirani, šta pričam, ali ovde bi možda bio groteskni štos preobući se u glavnokomandujućeg, ili putujućeg sveštenika, onog iz doba divljeg za­pada.
Dobro, da se uozbiljim. Najava je glasila, da zabava počinje u 22h, srednjeevropske vremenske zone (u koju smo mi za­vedeni, koliko znam)... ali, kad je stvar počela - 22h je tada bilo na istočnom Grenlandu, a ne ovde. Znači početak beše u ponoć, što je čini se i bio plan (ali marketing uživa da muti vodu katkada). S druge mu strane međutim - lep gest skroz, svakom ko je došao na prijem, zajedno uz kartu od svega dvesto novaca, bio je uručen i novi cd Ragmana, "Wrong si­de of the bottle", koji je noćas bio planiran da se promoviše. Za šankom je, toplu dobrodošlicu iskazivala izrezbarena lo­banja, dok se klub punio uvaženim zvanicama, pristiglim iz dalekih krajeva,... iza ćoška (vikinzi, veštci, klošari... ).
Većina je ipak ostala verodostojna sebi, ne mareći toliko za preobražaje svoje osob­nosti, koliko za večerašnju "Pogrešnu stranu boce".
Najposle, Ragmani se izvukoše (iz "ragova") iz bekstejdža, sva trojica u identičnim maskama, koje su već uz intro prve numere, simultano otfrknuli s' glave, otkrivši lica istovetno obojena u crno-belo (aludirajuči na crnačko voodoo nasle­đe) i naglo prebacujući se iz mirnog ritma u juriš. Publika pozdravlja, oduševljena ovom koreografijom. Mlađa (oš' bu­banj oš' vokal), Mita (oš' gitara oš' usna harmonika) i Hugo, (oš' il' neš' bas dobiješ), odmah staviše do znanja da su u odličnoj formi, spremni za porciju samoproklamovanog "trash blues"-a, koji nije nikakvo, mačje nakašljavanje... "Un­der the bed", kaskadni surf po pragovima, iscrtanim kocki­cama za rizik (oš' dobitak oš' gubitak), "Man with a plan", istoimena "Wrong side of... " dočaravaju pravi garažni ambijent. Ovaj treći po redu im al­bum, protkan impresijama iz sedme umetnosti, donosi nekoliko instrumentala, "Ice­man", "Knife thrower", "Dead walk" i "Rejepie's flute" (cover tema iz filma "Variola Vera", by Zoran Simjanović-Simke) koji zvuče, kao generalno i svih trinaest kompozicija, dosta povezano i celovito. Moram primetiti da me ova melodija iz "Iceman"-a na trenutke pod­seća na špicu serijala, o jednom od najdražih mi likova svih vremena (u apsolutno neprevaziđenoj interpretaciji Jeremy Brett-a), sa prebivalištem u Baker street 22b... (za one koji prepoznaju, naravno mr. S. Holmes).
Trojka na pozornici je ispaljivala svoj supermono sound of ho­rror, Mitina gitara, "vegas mi je rodna gruda" (viva la viva), blještala je i plamtila oš' s distorzijom oš' bez, poduprta sigu­rnim melodičnim bas linijama... "I'm coming home","Nothing to loose"... Sve je odlično primljeno od strane publike, i kako je od samog starta bila razveseljena, Mlađa onako mrtav-ozbiljan reče da sledi jedna jako tužna kompozicija da se svi "ske­njamo", a neko dobacuje - "Suada". Ah. Mora se priznati publi­ka ovde ima zajebantskog duha. S moje strane, u to ime, uvek čaša gore. Bila je to najava za stari hit, "You don't need me". Ah taj blues... težina je to. I taj napukli, uredno alkoholom od­negovan glas... nema promašaja. Red je bio na novu obradu s ovog albuma, "Have love will travel" (the Sonics najpoznatija verzija, original Richard Berry), pa raspališe autorske, redosledom manje-više, setom zamućena "Cocaine eyes", "Not today" gde i harmonika usna dočekaše svojih minut o' dva izražaja, meseči­nom obasjana, romantična "Beauty and the beast"... Ovaj halloween-ski praznik je uje­dno (ujed!) i slava benda, te su se momci ljubazno zahvalili auditorijumu na ovolikoj po­seti, ne propuštajući da provuku još poneku staru pesmu kroz promociju, "Lucky man", "Walking the dog" (by Rufus Thomas, ili ti opet Sonics-i) gde je pola sale pevalo u glas, dok se prvi red lepio na bubanj, i pivo slivalo sa činele... i maskirna boja otapala s lica, ali ništa od tog nije smetnulo ovaj surf punk da zvuči kao "the real thing" večeras... (i ne samo večeras), uz podršku savesnog tonca, naravno. Usledio je mali bis, i upotpunio ovih sat vremena svirke što proteče sasvim lepo. Za sam kraj osta još jedan big cover, horski propraćen, "GlooOoria!"...
Ne znam kako je bilo na Grenlandu, ovde je prošlo sjajno, a i toplije je. Ono što Ragman sipa iz svojih "od­rpanih rukava" u širokom luku pokri­vajući razne senzibilitete, pokazuje kvalitet (pored dragih obrada s' uži­vanjem sviranih) i za originalno pod­laganje nekih budućih kinematograf­skih ostvarenja, što im ovom prili­kom (sve u duhu slavske svečano­sti) od sveg srca i želim.
Pa, do tada... cheers!
Text & photo by Tamara Jakovović