BRIMSTONE HOWL
DNK SKC
Beograd, 30.10.2008.
Taj Marfi je jedan mnogo grozan tip. Ne, mislim na Eddie-a, ondah bih napisao Bevrly Hills Cop, što je opet daleko bolje i zabavnije od Policajca sa Petlovog brda ili koga već. Mislim na onog Marfija, tvorca onog zakonika (nema veze sa kaznenim, a još manje Dušanovim), koji nam kazuje da uvek sve radimo pogrešno. Suočen sa mogušnošću da će mi se to desiti, reših da ga preduhitrim, te na koncert stidoh sa jedno dvedeset i pet minuta zakašnjenja ili negde oko 1500 sekundi (tamo-vamo) dockan po reklamnom tajmeru. E jes vala mjku mu. I opet stigoh ranije nego bend uopšte u koncertni prostor. Dokle bre sa tim kašnjenjima, pa nije koncert najavljen po rasporedu vožnje GSP-a? Čak su i prethodne večeri ona dvojica + najamleni pevač + još trojica najamnih svirača počeli na vreme, ali ne gospoda (tek izašle pubertetlije, tač­nije) iz Nebraske su nas ostavila da čekamo preko devedesetak minuta, ne bi li se oni uopšte pojavivši u klubu, a od tog trenutka pa do početka svirke je opet proteklo (prote­klo nego kako) nešto piva i vremena.
I šta onda? Na promo fotografiji benda, njih čet'r'. Na bini njih tri (najamljena?). Iza miks pulta... opet onaj majstor koga briga i nije šta se čuje iz zvučnika. A kako je krenulo ni bend baš nije bilo briga kako zvuče. Čuh naime da su njih četvorica i došli na stari kontinent, ali posvađaše se i u Beograd sti­že ostatak, od kojih jednom od njih instru­ment što svira i nije matični. Entuzijazam je uvek dragocen i izuzetno bitan za razvoj do­gađaja, ali ako me prethodne večeri nije po­merila mnogo ni svirka Velikog benda, ne mogu shvatiti kako je to moglo da se desi ove večeri, gde od početka nije sve štimalo... ili sam ja preterani drkoš (namćorstvo ostavljam web-masteru)?
Raspališe Brimstone Howl (više zahvaljujući dotrajalim viso­kotoncima na razglasu, nego sebi samima) nešto između garage i bluesa, sa uticajima klasičnog rocka, ali ubrzano da zvuči kao punkić, a kada se sve to sabere, zvučalo je pri­lično nemušto. Generalno, volim te muzičke kombinacije, ali kada se vidi da iza toga stoji bend, a ne trio koji je te večeri imao samo neodoljivu želju da odrnda svojih 40-ak minuta i ode ko zna gde. Znam lično gde bih ih ja poslao, ali to nije baš lepo za napisati. Ni dinamike, ni umešnosti (mada vo­kal/gitaroš očigledno zna, ali sve radi nekako u nevreme) ni usviranosti, samo arogancija i želja za otaljavanjem konce­rta, što ipak 70-ak ljudi koji su platili kartu i nisu baš tako lako dozvolili, te su se Brimstone Howl vratili i na jedan bis, čime izazvan ne znam (valjda srpskim principom, (za svoje pare 'oču i da vidim da se bend znoji na bini, ali ne od blizine reflektora, taj priincip) ali bilo ga je.
Beše to jedan od retkih neinspi­rativnih i nadasve neopravdano hv­aljenih bendova koji je u protekle dve godine svirao u DNK SKC-a. Možda bi opšti utisak bio bolji da je ceo kvartet bio na bini, ovako je sve ličilo na onu radnju kada mno­go/muških ili ženskih, šta već ko preferira, navali na osobu suprot­nog pola (ne Paul McCartney-a) i proba da izvede onaj kontakt... Ma, beše ovo samo jedan običan post-traumatično adolescentski bend koji pokušava da svira pravu i opaku muziku, ali još nije našao način da zaceli bubuljice koji nosi iz prethodnog perioda... a možda, to je ono što me i brine, bi ovako zvučali i oni "nežnići" i "ponavljači" da umeju da odvrnu "overdri­ve" na pojačalu... biće da je to... to bi tek bilo strašno...
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan