QUEEN + PAUL RODGERS
Begradska Arena
Beograd, 29.10.2008.
Ljudi, naime imaju prilično bezvezan običaj da neke stvari ostav­ljaju u kolima, ako su to kasete, onda globalna popularnost sas­tava Queen nije uopšte čudna. Naime evo jednog pasusa/odlo­mka iz knjige "Dobra predskazanja" autora Teri Pračeta i Nila Ge­jemna (Laguna, 2001)
"Krouli je trenutno vozio brzinom od 180 na sat negde istočno od Slaua. Ništa na njemu nije izgledalo posebno demonski, bar ne po ustaljenim predstavama. Nije imao rogove, nije imao krila. Istini za volju slušao je traku "Najbolje od Kvina", ali to nije moralo ništa da znači pošto se sve trake koje ostanu u kolima duže od dve nedlje preobražavaju u album "Najbolje od Kvina". Glavom mu nisu prolazile nikakve naročito demonske misli. U stvari, trenutno se uzgredno pitao ko su bili Moi i Čendon.*
* Aluzija na stihove pesme "Killer Queen": ...She keeps her Moet et Chandon, in her pretty cabinet...
Pošto je knjiga napisana 1990. godine, te je od tada prošlo je­dno punoletstvo nadam da se to ne odnosi i na danas narezane CD-romove ili DVD-eve, ostavljene sasvim slučajno u napra­vama koje prave olovna, belzolovna i ko zna kakva isparenja.
Ako se ovaj odlomak iz knjige "Dobra predskazanja" prihvati kao neosporna činjenica, lako je shvatiti zašto se te večeri u BG Are­ni okupilo preko 15.000 ljudi, od kojih su se svi makar jednom vozili u nekim četvorokašima. Došli su da vide legende, a to ne­ma nikakve veze sa demonima, ili možda ipak malčice ima?
A Legende (ne one što sviraju u Sava centru) već ove na bini Be­ogradske Arene, komada tri njih u sastavu: Paul Rodgers (vo­kal), Brian May (gitara, vokal), Roger Taylor (bubnjevi, vokal) su posle grmljavine iz zvučnika (a i napolju je duvao neugodan vetar) i uz pomoć trojice po­moćnika (demoni stažisti) pet minuta iza dvadesetjednog sata krenuli sa uvodnom nu­merom "Hammer To Fall" (Hamerfall?), što je bilo dovoljno da izazovu šizenje publike, koja u nas standardno i tradicionalno voli bendove koji imaju veliku kilometražu iza se­be i po mogućnosti dvadeset godina karijere (što se Hamiltonu nikada neće desiti, hm da onda se ne treba brinuti ni za budući Supersuckers koncert u SKC-u, jer i oni ove godine slave svoju dvadesetogodišnjicu). No, močna bina, odličan zvuk, uvežbana tro­jka + preostala trojka (šestica a?, ipak su to demonska posla) rade ozbiljno svoj posao i usledilo je pretapanje "čekića" u "Tie Your Mother Down". Strogo kanalisani hard-rock, doveden do mainstream ivice na opšte zadovoljstvo svih prisutnih. Tada se i čulo jasno i glasno da Paulu "slobodnom lošem kompanjonu iz firme" Rodgersu, baš i nije dan, odnosno veče, a šteta, baš je lepo špartao po bini, produženoj ispustom ka sredini are­ne, baš kao i kraljičin starosedelac Brian May. Preostala trojka je očigledno dobila za­datak da se ni pod pretnjom streljanja ne pomera sa svojih mesta, osim ako ih nadre­đeni slučajno ne pozovu, ne bi li publika ugledala i njihova radosna lica, što imaju prili­ku zaraditi svoju koru hleba na ovak'om spe'taklu.
Raspoloženi Taylor je uveo audito­rijum u jednu od najboljih Queen pesama ikada napisanih "Fat Bott­omed Girls", da bi se stvar pošteno zakuvala uz "Another One Bites The Dust", što su slike sa lcd-screena u pozadini bine dobrano ispratile. Još malo tvrdog-rocka uz "I Want It All" (sada može, Freddie je mrtav, a Deacon je odbio da učestvuje u ov­ome) i onda hitić za domačice - "I Want To Break Free" (vidi Free?).
To su pevali svi, uopšte dobrog ra­spoloženja nije falilo, bend je sve vreme gruvao bez prestanka, a Brian je potvrdio da ma šta mnogi mislili da je on ipak jedan od lako prepoznatljivih i najznačajnijih svetskih gitarista, uostalom takav mu je bio i matični bend. Došao je red i na predstavljanje novog materijala sa albuma "Cosmos Rocks": aktuelna "C-elebrity" se odlično uklopila u prethodnu, a "Surf's Up...School's Out" pa, da kažemo da je i ona prihvaćena i to je bilo sve što je doprinelo tempu u držanju pažnje.
Prvo spuštanje lopte je započeo Paul Rodgers, sam na bini uz akustičnu gitaru svoju i otpevao "Seagull", jedan od hiteva kada je on predvodio neki bend, što danas očigledno ne radi. Rodgers je odradio svoj zadatak, te je veliki šef, otposlavši Paula iza scene da se malo sabere, otišao do ispusta bine na sredini arene, uzeo svoju gitaru, seo, rekao "Dobro veće", bio burno pozdravljen i započeo sa "Love Of My Life", nežno, barokno, onako kako samo znalci umeju, a onda srpska-folk pesma po Brianovoj šaljivoj najavi (te se tu upitah zašto nama baš tako ne zvuče pesme pomenutog pravca?) "39". Došao je red i na drugog preostalog originalnog člana Roger Taylora da specijalno za njega postavljenim bubnjevima na sredini arene otpočne svoju pevačko udaračku tačku. "I'm In Love With My Car" (to je dokazao bubnjar Pink Floyda u emisiji Top Gear na BBC-u, ko je gledao zna o čemu pišem). Malo soliranja, u kome je čak bio pozvan i basista Danny Miranda te uz malu pomoć matrice i prijatelja "Kind of Magic" i tu Taylor pokaza da su njegove glasne žice u najboljem stanju te večeri, a onda se opet pojavi osokoljeni Paul i udariše novu "Say It's Not True", da bi se on vratio za klavir na velikoj bini brže-bolje ne bi li započeo pesmu koju sigurno zna a to je "Bad Company", bacavši povremeno pogled ka LCD screenu - gledajući sebe iz mlađih dana. Dobra i puna je bila izvedba "loše kompanije" i vreme za još jednu novu "We Believe", u šta majku mu?
Gitaristima nikada nije dovoljno da razgibavaju prste pa se u tu radnju upustio i Brian May, darujući publici dve kompozicije sa svojih solo albuma, ne bi li ga na kraju obasjala svetlost velike "disco" kugle (disco?), spuštene sa plafona iznad njega. Svetlo­st se odbija, a tonovi lagano klize po areni, ehm romantike...
I tada je moralo ozbiljno da se prione na posao ne bi li se razbudio poprilično us­pavani narod (nije svakome baš merak da sluša desetak minuta kako neko vež­ba prste makar i u kompozicijama koje za to služe) i poznati ritam je usledio, a publika je jedva čekala da zapljeska u "Radio Ga Ga" ritmu, bez komande, znaju oni, gledali su spot, a mogli su i tada da vide odlomke istog (uglavnom one korišćene iz Fritz Langovog filma) na pomenutom izabinskom ekranu. Ka­da su već svi bili raspoloženi da udaraju rukama, red je malo i da drmaju nogama, kao kada se brišete peškirom uz "Crazy Litt­le Thing Called Love", a Paul nije čak ni bio obučen u prikladnu kožnu odoru (između Judas Priest i Village People) za to, nije se čak ni gicao uverljivo. Dobro, ajde, de vese­lje a onda su svima stavili do znanja da se kraj bliži i da oni ovo rade zato što moraju, što bi rekli "Show Must Go On" te nezaobilazna i sa matrice na screen-u sve Freedijevim vokalom i slikom "Bohemian Rhapsody" u toku koje se bend udaljio sa bine, da bi na­rod mogao da uživa u video-spotu te da peva jednu od najboljih rock pesama svih vre­mena (tako bar beše po nekoj anketi nekog uglednog inostranog časopisa). Ma, paras­tos, a tek slinavljenje pri kraju pesme i posle onog ubrtzanog dela kada Garth i Wayne mlataraju glavom u kolima, kada se bend vratio na binu, a Freddie peva "nothing really matters", te mu Rodgers Paul odgovara "Nothing really matters to me", patos, ljigavo... Freddie ostaje na ekranu, svetla se gase i trojka + iznajmljena trojka odlaze sa bine.
Dobro, bis je morao da usledi, ide to tako, pogotovo kada preko 15.000 ljudi urla i kada bend svira već du­že od dva sata, i svira pesme što uglavnom svi znaju i jedna od tih uglavnom je bila i nova "Cosmos Rock­in", kao prva na bisu. Onako, rockić kakav bi svako umeo da napiše sa povremenim izletima u nekada­šnju Queen harmoniju, a onda, na veliko zadovoljstvo većine, meni jedna od najdosadnijih i najizvikanijih pesama u r'n'r istoriji "All Right Now", pa "We Will Rock You" i pesma koju više nikada neće pevati ni­jedan naš fuzbalski klub na međunarodnoj sceni: "We're The Champions" za kraj uz nezaobilaznu En­glesku himnu "God Save The Queen" (ne onu od seksualnih pistoljaša).
I šta sad? Po svim parametrima koncert je bio dobar. Paul nije hteo da bude Freddie, a i da jeste on to ne može. To nije tribute to Queen, pošto ovde ima makar dva živahna člana. Malo su preterali sa "slinav­ljenjem" i rasprodajom bola (ali od toga se živi, što nije moralno opra­vdano ali jeste finansijski).
Neke prisnosti u bendu (bendu?) nema i to ume poprilično da zas­meta, makar meni. Ah, da, na kon­certu je osim svih poslovno-tehničko-sviračko krajnje profesionalno izvedenih detalja fa­lilo magije, a to ova trojica + iznajmljena trojica ne poseduju, tu magiju je odneo sa sob­om u grob čovek koji je u stvari bio sinonim i sama "kraljica", da, da...
Text by David Vartabedijan
Photo by Aleksandar Zec & Iva Nikoliš - Kostović