TARJA
SKC
Beograd, 27.10.2008.
Odavno nije bilo ovoliko velike, enor­mne gužve ispred SKC-a. Čekajući strpljivo u redu preko 1.500 ljudi pri­došlih iz svih krajeva drage nam do­movine je došlo da čuje uživo prvu sopranistkinju heavy metala, trideset­jednogodišnju Tarju Turunen, nekada frontwomenku u Jevropi i još pone­gde popularnog simfo-power-gothic metal benda Nightwish, danas vlasnicu očiglkedno uspešne solo karijere. Karte za ovaj događaj su odavno postale retkost ili su dostigle mno­go veću cenu od onih u pretprodaji (naravoučenije poneki put je mnogo pametnije pazariti kartu unapred, možete se i obogatiti). Njen matični bend je ove godine odsvirao svoje na festivalu "Izlaz", ali po svima Tarja je upravo ono što su oni želeli čuti i videti, e pa evo i nje iza zavese u prepunoj Sali uz silnu ciku i viku odobravanja frenetično joj odate publike.
Zavesa nije pala a Tarjina silueta se sasvim lepo videla iza iste a iz razglasa je ova prilično falsetoidna sopranistkinja po­čela sa "Boy & The Ghost" jednom od numera sa njenog poslednjeg albuma "My Winter Storm". I pevaše ona tako, a onda zavesa pade i bend joj se pridruži na bini te poče "Lost Northern Star". Svi mobilni telefoni kao i digitalni fotoaparati zasijaše i osvetleše salu SKC-a više od rasvete sa bine. Tri­jumf na keca, pobeda u gostima, kao kad igra Barcelona pro­tiv Basela. Čista petica, što za Tarju što za publiku. "My Little Phoenix", ma da svi goth-ovi i goth-ovke u delirijum, kao i is­mfo-poweraši. A bend uvežban, nimalo ne leluja, za razliku od odežde gospođe Turunen. U stvari bend nikako ni ne može da leluja kada za držača ritma ima preiskusnog 48-godišnjeg bubnjarskog veterana, fa­ntastičnog ameriknca Mike Tearranu (ex­Yngwie, Masterplan, Tony McAlpine, Lukather, Axel Rdi pell, Rage...), postavljenog iskosa sa desne strane bine ne bi li nadgledao onu Tarjinu nejač, što bi se sasvim sigurno zbunila da moraju da uskoče u najobičniji r'n'r šablon. Uopšte, generalno gledano svi bendovi sličnog profila imaju taj problem, uvež­bani su do j..a i osim toga što su navežbali nisu ni za šta, ukratko sviraju tačno & fri­gidno, baš kao što je i muzika koju popularna pevačica nudi, bez obzira na raspon joj glasa i menjanje 'aljina. "I Walk Alone" recimo hit sa potonjeg joj albuma i "Sing For Me" uslediše, a pre toga sasvim iskreno s njenje strane gospođa Turunen je rekla kako nije očekivala ovakav doček u glavnom gradu države čiji novi pasoš još nigde nije priznat. Hm, makar je delovala iskreno, publika je ionako bila u stanju da proguta sve što Tu­runenka progovori. I lepo svetlo i dobar zvuk i uvežbanos' i sve što ide uz to i sve je meni lično bilo nedinamično i dosadno, sa velikim D. I to dosadno je takođe bilo upotpunjeno sa jednom od najtupavijih Nightwish pesama ikada "Nemo".
E, Nightwish sada "nemaju" Tarju, pa eto im ga na, a Tarja "ne­ma" njih pa joj dobro ide, čak i po snegu i zimi sa omota. "Minor Heaven" u sklopu sa "Seeking For A reign" i "Oasis" doveše do kraja zvaničnog dela koncerta koji je bio zaključen sa najodvra­tnijom obradom ikada. Onaj ko je preslušao album zna o čemu se radi, amoj zbunjeni drug koji je čak i branio Nightwish je pri početku izvođenja pomenute pesme ostao poprilično zatečen i zbunjen. Ha, obrada legendarnog hita Alice Cooper-a "Poison". Alice, ekspresnim postupkom mora da umesto svoje glave na giljotini (što mu je uobičajeni deo nastupa), poturi lutku sa Tar­jinom glavom. Odobravam pod hitno. šta uradi ova žena od te preko mere popularne pesme, to je za osudu, ali publika peva­še sve vreme, kako i ne bi kada je to upravo kompozicija koju njih devedeset posto i je­dinu zna iz Cooper-ovog repertoara. Joj, tragedije usmerenog obrazovanja. I posle ot­rova, kratka stanka pa bis, koji je takođe izazvao eksploziju oduševljenja. Zašto, pa zbog pesme "Wishmaster" njenog prethodnog benda, a onda još dva solo Tarjisanja u vidu "Die Alive" i "Calling Grace" i ode "operska" žena iza bine i ostavi publiku da prepričava koncert. Dokaza žena da je (severna) Zvezda i da može da parira čak i "slepim čuvari­ma" po posečenosti na koncertu, a većinu nas kojima se godine pišu preko treće crte ostavi totalno ravnodušnim, da ne beše raspoloženog Terrane... bio bi ovo koncert za zaleđivanje od dosade.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan