THE DOGZ
CK13
Novi Sad, 25.10.2008.
Sedam godina su Pasi grizli s lanca (neko je izgleda dohvatio, krc, repom ogledalce) da bi se posle mnogih kom­pilacija, otrgnuli i zagrizli čvrsto svoj i samo svoj, prvi oficijalni nosač zvuka (koskoliki disk, hm). Uz polusatno kaš­njenje, oko 22.30h numera "Fire" otvo­rila je koncertnu promociju "Let it burn!" ostvarenja, sa jedanaest kompozicija, od kojih je dobar deo već zaživeo po okolnim "dvoriščima". Bend se vremenom reo­rganizovao, skrativši ime od Mighty Dogz na samo Dogz, a 'mesto ranijeg muškog vokala vešto je uplivala Mary Jane, kao riba u vodi - i kada glasom, kao iz Hada prozbori "… I let your fire burn" to zaista i misli. Solidna zainteresovanost publike da proprati ovaj događaj, bila je upotpunjena prisu­stvom nekolicine kolega sa lokalne scene (što je krajnje lepo, mora se priznati).
Krenula je "Untill you die" i zaista je bilo "die", problem za gi­taristu Jimmy Danger-a, kada mu je pri kraju pesme iskočio kabl, koji se više nije dao vrnut' pa je nastupila kratka pauza propraćena šaljivim dobacivanjima i neuvaženim zahtevima za pričanje viceva, dok se našlo rešenje (a to je, par trenutaka docnije, gos'n Danger uz ovacije - pobedonosno izlazi iz bek­stejdža sa rezervnim kablom u ruci) tako da se "gorenje" mo­glo nastaviti sa "Monster show" jednim od melodičnijih laveža sa ove pljosnate koske… mljac! "Let it all out", pa od ranije dobro znana hitična "Revolution" gde je upravo "lokalni kolega" iz Ragmana u prvom redu i sve s' pivom u šaci, skoro oteo mikrofon iz Mary-nih ruku režeći - revolucionišući s njom u glas, a i momci iz benda behu oštri i revnosni u back vokalima, pokazujući dobru na­vežbanost i usviranost na delu. Lako je svirati gledajući ih - takav je to privid! Mary Jane ih je svojim povremenim zavodljivim "opstruisanjem" dodatno motivisala da daju sve od sebe, i dali su prilično… za sve pohvale. A kud svi pesi tud i lesi, šalu na stranu….(u tuđe dvorište razume se ha-hah), ali na tončev račun (a, račun?) idu isto sve pohvale i zahvale. Dalje se otkotrljavala "Rewind", "Silver screen", a onda i meni možda najdraža "Old train" koja je, da li zbog klavijatura (prisutnih u studijskoj verziji) ili fenomenalnog ludačkog preplitanja istih sa solo gitarskim deonicama, i svog specifičnog galopiraju­ćeg ritma (way down the riff!) koji huči i tutnji kroz oblake prašine, baš kao neki prerijski izgubljeni voz, uz mnoštvo škripanja, zavijanja i varničenja, avanturistički iskačući iz šina, sve do upozoravajućeg stiha…"better come to earth", možda negde u krivini pred tu­nelom(?) da… vreme za iskakanje i spašavanje, "Salvation" je bila sledeća pesma, pa brza i vrlo inatna "Proud of", i "Shit happens" sa kratkim ali sjajnim gitarskim solom, oz­načila je kraj, bar što se promocije tiče, i bina je ostala prazna.
Otići kući (kućici?) bez bisa bilo je nemoguće za desiti se, sudeći po reakcijama, pa se tako i nije desilo - iz publike se čulo detinje razmaženo "Još jednu, još jednu!"… a tko tome može odolit'? Ne, pas nije taj, on radi direkt na lj…v. Šta to beše ono, setiti se nešto… pravi je tren. (I na decu, da, još uvek da. Ha lepo spomenuh prošli put da se povedu deca!). Tako smo bili počašćeni sa još tri numere. Jimmy, Mary, Party Animal (bas), Nasty D (gitara)…vratiše se na scenu, i posle dve pesme, uveliko na izmaku snaga, Boris, tj. Mr. Rock (bu­bnjevi) "brisao" je glavu već odavno mokrim peškirom, i odma­hujući na Mary Jane-ine došaptavajuće molbe da nastavi, za­vapio "Ne mogu više, ne moguuu!" Sasvim dovoljan znak za "pomoć publike" koja je odmah počela da kliče "Ajde Boro!" i ateistički "BO-RA je pravi način da, da-da-da, da..." što je profunkcionisalo - Mr. Rock je stegnuo palice i bio spre­man za poslednju pesmu u ovih teško preznojenih sat vremena, "Overkill" (Motorhead cover, op. D.V.)! Ubistveno za kraj. Ali izdržao je sve. Prvrnuo je bubnjeve na pod, i za­kačivši dopola zavesu iza sebe, isprekoračio jedva nekako preko njih, bukvalno pavši lokalnom kolegi u zagrljaj i oteturavši se u bekstejdž! Pa, bravo Borise... hehe. Bravo svi, zaista.
Bilo je to uživanje za prisutne. Vrlo tečne i ubedljive kompozicije…čiste i neposredne, možda jedino sporiji ritam ako je zafalio malo - ali neznatno (to će recenzija opširnije sažvakati), iako nema mnogo filozofije u biti. Pasi, zvali se Mighty ili ne, svakako to jesu - bilogde. I upravo kao, što to na pojedinim kapijama u slici i reči pisati zna... Čuvaj se Pza!
Text & photo by Tamara Jakovović