KRALJEVSKI APARTMAN, SPIDFRIK
KST
Beograd, 17.10.2008.
Označavanje početka zimske sezone u KST-u, pripalo je neuništivom Kralj­evskom apartmanu i njhovim gostima banjalučkom bendu Spidfrik.
S obzirom da se vrata pomenutog kluba nekada ne otvaraju do pre pola ponoći, početak ovoga koncerta je bio zakazan za prilično ranih 22.30h.
U skladu sa regularnim kašnjenjem standardnim za koncerte domaćih bendova koji čekaju da još malo ulenjene publike uđe ne bi li se prostor još malo popunio (retko se dešava da je prepunjen), tako su i Spidrfik počeli svoj nastup oko 23h, pred nekih 150 posetilaca, čiji je broj do kraja događaja porastao na nekih 250.
Bend gitariste Interfectora Olivera De­janovića se za razliku od njegovog ma­tičnog benda opredelio za prilično si­rovu varijantu heavy zvuka ukrštenog sa punk energijom. Ova četvoročlana postava je za svojih dobijenih pola sa­ta pošteno prodrmala publiku i dobila ovacije, što je poprilično čudno s obzi­rom da im je to (valjda) bio prvi nastup u Beogradu. Ono što je najbitnije kod benda Spidfrik je to da su se predsta­vili svojim autorskim kompozicijama na srpskom jeziku, te da im pesme (osim poprilično skrnavog zvuka u KST-u) imaju i glavu i rep, iako se na metrici tekstova mora još poraditi, a možda ja bejah nagluv pored šanka. No, svejedno za pozdraviti je njihov entuzijazam i sirovost & surovost, kao i kraj­nje energičnog pevača Mirka. Ritam sekcija je, podrazumeva se, tukla.
Izvučeni iz malih sivih čelija u mojoj glavi podsetiše me na rane Tygers Of Pan Tang, ko zna zašto, ali meni je to to (ne Toto nikako, bljak).
Zagrejana publika je posle kratke pauze konačno mogla da vidi i čuje Kraljevski apartman sa novim/starim pevačem Lot­ketom u klasičnoj rock formaciji: dve gitare, bas, bubanj i Lot­ke. Koliko taj čovek znači bendu, verovatno je shvatio idejni vođa benda Zoran, te ga je posle izlaska poslednjeg albuma, brže bolje pozvao nazad u bend. Da, baš tako Kraljevski ap­artman jedino i ispravno funkcioniše samo ako je Lotke front­men, drugačije ne može, a to je i publika pokazala dozivajući ga na binu. I krenulo je sa "Rukom pravde", opa, općenarodno veselje. Publika KA je jedinstvena u ideji da otpeva svaku pe­smu sa bendom i od te namere ne odustaje ni za nokat, nitnu, kap piva. Verujem da je to obostrana ljubav na prvi tekst i prvi praiskonski hard-rock rif, mada su KA vremenom osavremenili baš pomenutu rifažu. Oni su prosto-jasni, oni imaju neku za mnoge neobjašnjivu magiju i imaju ono što mnogo bendova nema: publiku. Oni sviraju čvrsto, bez preteranih mudrosti iako se po­nekad potkrade i poneki "progressive" pasaž, ali to je retkost i generalno to im nije ni potrebno. "Roker", "Dama iz kraljevskog apartmana" i ostali dobro poznati hitovi ovog benda našli su se na njihovoj sat i po dugoj set listi, obogaćenoj jednim bisom (koliko me memorija pamćenja služi), i sve to beše horski ispraćeno. KA očigledno znaju gde su, šta su im prioriteti i šta mogu da odsviraju a to je ono najbitnije, biti svestan svojih mogućnosti, to bi trebalo da nauče i pojedini domaći fuzbaleri, ali, to je već druga tema.
Šteta je samo što otvaranje zimskog režima rada u KST-u nije bilo bolje ispromovisano, siguran sam da bi Kraljevski apartman sakupio makar još stotinak ljudi, što bi dovelo do opšteg hard-rock meyhema, mada je i ovako bilo vrlo dobro i zabavno. Voleo bih da vidim neke klince koji grizu kao oni. Ma šta ko mislio KA se ne mogu pobediti...
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan