PAUL GILBERT
DNK SKC
Beograd, 16.10.2008.
Družini šesto i sedmožičanih čarobnjaka koji su došli da daju javne lekcije u Beo­gradu, pridružio se i Paul Gilbert, čovek koji je opštem auditorijumu poznat kao "onaj" što svira akustičnu gitaru u "onoj" pesmi "onih" što nisu Extreme, a bilo je hit i to veliki. Drugima koji se lože na tvr­doću žica, firmu magneta, odignutos' ko­bilice, podmazanost vibratora i šta sve još ne Paul Gilbert je po­znat kao čovek koji je predvodio trkački bend Racer X koji se utr­kivao sa Cacophony i ostalim ekstremnim gitarskim brzalicama krajem osamdesetih.
A onda je usledio Mr. Big i eto gitar-heroja i za širi auditorijum i to kakvog, taj je bre svirao gitaru sa resama. Ne može to svako.
No šalu na stranu ili joke on the side, Paul Gilbert je odličan gitarista i kao takav te uz pomoć svog benda uspeo je da na pro­motivnoj turneji za novi album "Silence Followed By A Deafening Roar" prepuni DNK SKC-a.
Da, da prepuni.
U onom klubu je bilo oko 450 ljudi, koji su željno išćekivali po­četak nastupa ovog virtuoza ne bi li pokupili pokoju caku te je iskoristili pri prikazivanju svog gitarističkog umeća.
Ja sam došao, jer znam da Paul Gilbert obično oplete i neku Mr. Big pesmu. Jbg, ovoga puta je ispalio.
Četvoročlani bend je odmah doveo u delirijum skoro sve BG i iz okoline gitariste sa uvodnom "Hurry Up", či­sto da se pokaže šta se zna, a onda je usledio medley pesama sa novog albuma. Sve se pretapalo jedno u drugo bez ikakvih vidljivih primesa grča koji bi svako iole normalan do­bio da tako tretira svoj instrument, ali ne i ovi ljudi kojima to predstavlja za­dovoljstvo a ne želju za kojekakvim dokazivanjem.
Bend: Jeff Balders (bubanj), Craig Martini (bas) i žena na Paul-a Emi Gilbert (klavijatu­re), sviraju na mig, unise rade na trzaj glave a solo tačke normalno samo kada im gaz­da dozvoli. Ali ono što se čuje u samim pesmama je ionako dovoljno, solo partije su samo jedan možda ne baš potreban dodatak, ali avaj publika to voli. Od pesama sa poslednjeg albuma, pažnju mi je privukla "Norvegian Cowbell" koja bi se itekako uklo­pila u Mr. Big repertoar, kako toj pesmi fali tekst, eto hita na keca, ko voli neka proba da uglavi neku melodiju na to. Bolje to ukrasti nego kako onaj bivši pilot mega hit Rick Springfielda,a, ček to je već neka druga priča.
Gilbert je čak dao i malo vremena za predah ljudima pri izvođe­nju pesme "Suite Modale" u dujetu sa ženom mu. I to je bilo to što se tiče predaha, ostatak vremena negde oko dva sata uku­pno, slušalice na ušesima mu i prsti su neumorno radili, tačno, tečno i čisto. Stigao je Paul i da otpeva neke kompozicije a vo­leo je i onog mrtvog afro-američkog gitaristu te mu je odao po­štu uz obradu pesme "Red House". Ma i blues-irao je, čak je trčao i neke svoje racer X trke uz "Scarrified" i "Viking Kong".
Generalno gledano odlična sviračka predstava koja je sasvim sigurno zadovoljila i zadala zadatak svim prisutnim oznojenim ljudima, što od prisustvovanja javnom času, što od nesnosne vručine. Meni je zadatak bio pored mene, a uostalom mnogo više volim Setzera, ali ovo je trebalo čuti, pošto se videti uglavnom nije moglo. Ko sada fali ovde u BG-u... onaj debeli Švedžanin? O ljud,i pa taj će prepuniti veliku salu SKC-a, a ima i novi album, o šest tonova za sekund... o, Paul Gilbert je ipak baja... on je shvatio da trkanje nije sve u životu...
Text by David Vartabedijan
Photo by Alexandar Zec