THIN LIZZY
Dvorana Doma Sindikata
Beograd, 04.10.2008.
Ha, Thin Lizzy u Beogradu, hoće-neće, ma hoće, očigledno se plavušan i ne pita toliko, koliko svi misle.
Gorham Scott je to najbolje pokazao kada je istom na kraju koncerta bacio svoju trzalicu.
Tek da se zna da je Sykes John posle­dnji pristupio (s izuzetkom sadašnjeg basiste Francesca DiCosma), putujučem plemenu nikada pre­žaljenog, u 36-oj godini umrloga Phillipa Lynotta. Dakle, ovo nije Thin Lizzy, ovo je vrlo dobar Thin Lizzy tribute i ništa više od toga. A tu je kao otežavajuća okolnost i sindikalni Dom sindikata, koji na nesreću ima dobro ozvučenje i veliku binu koja na nesreću još jednom se nalazi na ovom mestu a ne negde drugde.
A i prodavci svega i svačega u holu, uglavnom raznih narodnih radinosti su se prilično čudili najezdi čupavih ljudi u ovu ustanovu. Da je ovaj nastup, onoga što je trebalo da predstavlja jedan od mojih najdražih bendova bio upriličen u nekom drugom prostoru, siguran sam sasvim i to mogu potpisati da bi cela slika oko koncerta bila pozitivnija.
Zvono (ne školsko, nego bioskop­sko) je brutalnim zvukom obavestilo sve prisutne da predstava, pardon koncert počinje. Znači prošle su re­klame, hm pa kraće nego na onoj "brojčanoj" televiziji i program je mo­gao da počne, svega desetak minu­ta kasnije od predviđenog vremena. I odličan početak beše, prva pa "Jail­break", jedan od mojih omiljenih TL klasika. Sykes John peva i svira, on­ako prebudženo nadrndano u svom prepoznatljivom "brljatorskom" fazonu. Dobro, peva kako treba, nabo je čak i boju koju bi možda danas Phillip posedovao. I na svu sreću za razliku od njegovih Blue Murder pro­jekata, odustao je od dranja i dramatike, uostalom to Lynott-ove pesme nisu ni zaslu­žile. Pokojni Phillip je svu setu i bes dočaravo emocijama koje su se vrlo lako nasluči­vale, nikako vokalnim akrobacijama. Drago mi je što je Sykes John to ispoštovao, baš kao što mi je i drago što je odmah posle prve pesme a pred ulazak u odličnu "Waiting For An Alibi" odao počast Phillipu, i dobio je ovacije zbog toga. A ovacije i dobro raspo­loženje su bile stvari koje su se i očekivale na ovom koncertu, još da je negde, a ne iz­među sedišta moglo da se mrda, bilo bi veselja oho-ho. "Don't Believe A Word", dobra, a Gorham Scott i Sykes John, odlično sarađuju. Divno je bilo za videti i čuti kalifornijskog mačora, kako peva prateće vokale i kako ne na nametljiv način oduzima Sykes Johnu primat pri sviranju, a da to radi sa merom, onako znalački starinski. "Are You Ready, Be­lgrade?" kako da ne, plavokosi momče i "Are You Ready" je zagrmela sve zajedno sa opasnom tercom koju nekad bejaše Gorham Scott osmislio. "Bad Reputation" je bila logičan nastavak i ritmički dovoljno dobra za predah koji je usledio uz "Dancing In the Moonlight" i uvek dragu "Still In Love With You", ali ovde bez onog opasnog tona gitar­skog, koji koliko me memorija pamćenja služi Moore Gary sviraše davno.
I tu negde reši i opasni, očigledno nezame­njivi bubnjar mnogih bendova (šta će biti ka­da on odapne, ko će sedati iza kože na met­alnim okvirima?), Aldridge Tommy da poča­sti publiku bubnjanjem svojim, što alatka­ma radnim, što ručerdama jakim. Aplauze pobraše Aldridge Tommy te ustaše iza bub­njeva svojih, ne bi li svi videli kako izgleda čovek koji stranice hard-rock legende odbu­bnjaše. "Renegade", "Suicide", pa "Cowboy Song/Rosalie" dovedoše do kraja koncerta kada se sa pravom očekivala... ona pes­ma... koja ona... pa ona... onaj prvi hit Lizzy Thin-a, "The Boys Are Back In Town". O ra­dosti, o sreće. Ova četvorka na bini sve radnje radi čak i uprkos ne toliko jakom zvuku. I čini mi se da ovde ipak nisu samo pare u pitanju, vole ova trojica nekadašnjih Lizzy Thin svirača te pesme, a basadžija, pa najamnik je taj, ali pretvara se dobro. I to bi bilo to. 70-minuta... alo, pa toliko i prosečan animirani film/crtani sada traje, ajde makar kao neki akcioni film... Uslišiše oni molbe naše te se na bis dozvaše. To Sykes John, obi­lato iskoristi i odrapi rifčinu, jedinu koju on napisaše u doba svojih originalnih Lizzy Thin dana. Da, baš ta, opasna heavy himna "Cold Sweat" i očigledno raspoloženi dobrim pri­jemom Thin Lizzy tribute bend podariše nam još i "Black Rose". Dovoljno, pa kako se uzme, kvalitetno bilo jeste, mada moram primetiti da mojih nekih favorita fališe, npr. "Chinatown", "Sigar Blues", "Killer On The Lose", "Rocker" te posthumna "Dedication", ali kada bi sve bilo potaman gde bi bio kraj koncerta, možda u onih dva sata trajanja istog kako pisaše u novinama nekim dan kasnije. Hm, dva sata? Ma očigledno mi ne radi isti ili na skazaljke ne umem gledati ja a možda je to digitalni sat: stolica, sneško, stolica... ko će ga znati kada vreme u pitanju je... a i ova gospoda su dovoljno uradila, taman u skladu sa godinama svojim... i tako po prvi put zvanično zažalih za velikom sa­lom SKC-a, o sudbo kleta...
Text by David Vartabedijan
Photo by Slađana Damčević