ROCK AND BIKE FEST: ČUPAVCI, PROVINCIJA
Kupalište Štrand
Novi Sad, 19.09.2008.
Netipično za ovo doba godine, i uprkos tako odurnim vreme­nskim prilikama nakostrešenog septembra, održan je drugi po redu Rock and bike festival u organizaciji Moto kluba "Ot­pisani" (Sremska Kamenica), u saradnji sa JKP "Gradsko Zelenilo", a ulaz je bio potpuno oslobođen finansijskog mo­menta.
Obližnje restoranče kraj Dunava gde se sve dešavalo, lepo je poslužilo svrsi, budući da je na svojoj terasi sa drvenim krovovima uspešno natkrililo sve prisutne, (i mada je kiša prevagnula da nas zaobiđe, dvotočkaši behu bezbedno usidreni na asfaltnom parkingu pod mostom - i to mostom Slobode, kakve li volšebne simbolike).
Čupavci, bend iz Siriga (okoli­na NS) koji je nastupao prvi (20h), već poseduje neko kon­certno iskustvo, što je vrlo vid­ljivo po njihovom ponašanju na sceni (inače prosek godina ži­vota im je petnaest - to se već zove dobar početak).
Sastav broje tri momka i dve mlade dame, od kojih je jedna na mestu vokala (i deli ga sa solo gitaristom) dok druga ras­paljuje za bubnjevima. Na repertoaru su se najvećim delom našle poznate numere strane i domaće produkcije, u malo zaprženijoj čorbi servirane, od Divljih jagoda, Pink Floyd-a, Cranberries-a ("Zombie"), do Kraljevskog apartmana ("Rocker"), YU-grupe ("Pustinja") i još koječega manje i više sličnog. Prostor je bio dobrim delom popunjen mladim ljudima na prelasku (al' ne pešačkom) iz osnovne u srednju obrazovnu usta­novu, koji su bezrezervno došli da podrže svoje školske drugove, ne propuštajući pozi­tivna dobacivanja, vriske, šutke i plutašestvije nad ručnim visinama. Ritam gitara je us­red nastupa ostala bez žice D, i tako izgurala do samog kraja - a kako je blagonakloni tonac Vanja Marjanović (ujedno i glavni organizator ispred mk "Otpisani") čvrsto držao sve konce i dugmeta (reklo bi se - krojač zvuka) na odgovarajućim pozicijama, to nije bilo naročito teško. Posle traženog produžetka seta, odsvirali su između ostalog i dve autorske pesme, "Protest" i "To sam ja", koje se mogu okarakterisati vrlo pohvalno za te godine, i za kraj (is)poručili "Stand by me" u dodatno zaoštrenoj noti.
Kratka pauza je "počistila" podijum, pa je sledeći bend "Provincija" zaprašio u dosta opuštenijoj atmosferi, svi odreda u kaubojskim šeširima - čini se izuzetno im je legao ovaj rustični ambijent! Dečur­lija se sjurila do reke, (ne da se kupa nego da čavrlja na klupi) a ova starija banda je ostala da uživa u petorci, sve s klavijaturama i vio­linom (bolje reći gitaro-violinistom), pošto je na tom brdovitom putu od refrena do strofe vrlo entuzijastički menjao čas jedno čas drugo, a već posle druge pesme je preuzeo i vodeću reč u vokalnom smi­slu, tako da smo dobili složenu situaciju "tri u jedan" (mm…café!). Povrh svega, dalo se primetiti i da je ovaj kaubojac najharizmatičniji, bez obzira što mu glasovne mogućnosti nisu bile doslovno iste visine ka' i sviračke.
Posle uvoda sa jednim "na svoj način odkantriranim" Balaševićem, na vrata je zazvonila - vraški matora "Hello Mary Lou", (o yeah, she's still a beauty!) i ne trebam pričati koliko je bila dobrodošla. Zatim su na moju daljnju radost krenuli taktovi "Country roads" (neke mnoge stvari koje retko dospem čuti u klupskoj atmosferi - ah, biće da ne zalazim u pra­ve krčme!). Prava je šteta što posećenost nije bila veća, ovako na isuviše komotan po­dijum uletali su povremeno veseli punkeri (jesu, jesu) i još poneki entuzijasti, igrajući i poskakujući kako ovaj muzički izraz to zahteva.
Za to vreme, moji prijatelji grooversi (iz is­toimenog im benda) su se držali svog piva i potpornog stuba na koji su bili naslonjeni, ali su pažljivo motrili na binu. Usput reče­no, pivo je iziskivalo 80 novaca iz džepa, a majice sa amblemom kluba pola Weiferta (petsto kinti po narodski). Smenjivale su se brzinske i spore bluzirane stvari, naše i "svetske", i možda bi ušima primereniji ko­ncept bio da su se odvojili strani i domaći blok, da se ne kotrlja sve pomalo konfuz­nim kontrastom, niza drum, ali okej da ne cepidlačimo... Tako je tu čak, svoje mesto našla i Z. Bogdanova "Moja mala", haj'te molim vas... (to čisto da ne zaboravimo gde smo "nalocirani", koje more, koja ravnica), a dalje usledile "Dust in the wind", starog Džonija "Balkan", te iz varljivih vemenskih du­bina izvučen "Moj svet", "Crazy lil' thing called love", "Blue Moon of Kentucky"... a sigurno niko nije očekivao da ovde čuje jednu takvu "familijarnu" stvar, (koja je hahah... nasko­čila) - "Mala mala grupa pedera" ali je čuo! Standard je vratila "Honky tonky blues" dok su se mnogi razgalili na "Living next door to Alice" (a eto ga, i hororično blaženi mr. Coo­per se sprema svoju mrežu isplesti u našem pravcu... and we certainly hope to get caught!). Usviranost i lična nota u interpretaciji, su prikazale svoj dobrostojeći nivo, tako da više nije bilo važno koliko je sam repertoar možda čudnovat (a meni malko jes' bio). Sve u svemu ispao je jako interesantan sklop.
* * *
Drugog dana imali su da nastupe Wanted i Western life, ali tu sam uspela da propu­stim veći deo, a po onome što sam uhvatila, bilo je to dosta "laganije" veče... Za sle­deću priliku u planu je kažu momci jača organizacija - s obzirom na odsustvo postojane finansijske podloge, ovo je bilo u granicama mogućeg. U skladu sa tradicijom ovakvih okupljanja, atmosfera je bila pozitivno bučna i gostoprimljiva…Sjajan izlet iz "standard­nog" provoda svakodnevnice, pa i za one koji ne gaje tako decidiranu ljubav prema HD i široj mu porodici. Jedino je izostao defile gradskim ulicama, što zbog na žalost sve učestalijih saobraćajki, što zbog mnogih radova koji su u toku, ali čim to prođe i Sunce nas ogreje... O, da! RIDE SAFE.
Text by Tamara Jakovović