BOMBSHELL FESTIVAL - dan I
Incomplete, S.U.S, Tea Break,
Red Union, Hitman, Grandpa Candys
DNK SKC
Beograd, 19.09.2008.
Puče bomba, oklop sruši vrata malog kluba SKC-a i u njega ulete circca (crno pivo, hvala na pitanju) preko tri stotine pose­tilaca. Ura za Bombshell festival. Eto primera kako raznovrs­nos' može da donese i veoma povoljan rezultat.
Naravoučenije: ne treba sužavati oči nego proširivati vidike (slušne dakako).
Bez obzira na raznovrsnos' bendova prisutnih na festivalu, os­novna osnova je ipak (a tako treba i da ostane) bio jak gitarski zvuk. Ništa "nežno" "in" i "kvazi", nego pržački i iskreno. Odziv medija je druga priča, o tome sami mediji treba da vode raču­na, jer zaista treba biti veoma sposoban za ne primetiti i igno­risati ovakav događaj, koji daje vrlo dobar presek aktivne ROCK (dodajte tu i punk, HC) scene u Srbiji. No, mediji su jedna vrlo čudna tvorevina bazirana na ljubavi prema Miti (nema veze sa pevačem Blockout-a) i bolom u predelu prepona, ako izvođać nema veliko poprsje i makar jednu stidnu dlaku kao trag za ne­ki seks-skandal.
No, to je sve već dobro poznato i postavlja se pitanje da li je cela priča oko rock'n'rolla iluzorna pojava ovde u Srba, ali kada se desi ovakav događaj i preko 40 novih bendova na prošlom "GBOB" festivalu, razloga za optimizam ima, napi­sah ja pesimista.
A sad treba krenuti redom, makar delimič­nim redom prouzrokovanim činjenicom da nisam bio spreman da poverujem u to da će pomenuti festival početi na vreme. Ali ko ne veruje taj i greši, reče neki veliki mislilac. Tako da Incomplete s moje strane nisu bili ispraćeni baš kao i pola nastupa polovine benda 888 (ne 444) već S.U.S.
A sami S.U.S. su se opet u istom prostoru, baš kao i svi preostali bendovi te večeri su­sreli sa nerešivom enigmom koju prostor DNK SKC nudi: tonac.
Naime ako nemate svog ton-majstora... pa najblaže rečeno: najebali ste. Upinjala se smrt Cica da peva u pesmi "Kas­niš", upinjao se i kapetan Terza sve vreme ne bi li se čuo, ali ton-majstor je neumorno vežbao pokrete svog palca i moguć­nost odašiljanja poruka mobitelom. No, za S.U.S. znam kako zvuče: energično i nabrijano. I da je bilo još medija možda bi njihov piratski-punk-rock dospeo do šire javnosti putem infor­misanja iste makar i odjavom u nekim dnevnim novinama što nam život zagorčavaju ali avaj.
Pauza između svakog benda se u mom slučaju svodila na beer-break. Posle prve takve u toku večeri nastupili su Tea Break. Ni dan danas mi nije jasno zašto se tako vabe.
Suočeni baš kao i S.U.S. sa nerešivim problemom po pitanju zvuka (Miša je pevao i pevao, a malo toga je izlazilo), Tea Break su pre svega obratili pažnju na dinamiku nastupa. I dobri su bili. Višeglasni melodični-punk rock sa nadrkanim gitarama, sve umetnuto u razumna tri minuta i dobro uvežbano. Uostalom pe­vač/gitarista nosi majicu AC/DC, takav bend ne može da bude loš. Publika ih voli i to je super, ali imam neki osječaj (trgovče­vićizam) da će bend uprkos dobrom poslednjem EP-u, ostati u undergroundu. Voleo bih da me osječaj izneveri.
Publiku nisu ni izneverili gosti iz Novog Sada, Red Union.
Po meni (ako se izuzmu njihovi politički stavovi), najbolji bend te večeri.
Kod njih ima i malo Rancida i malo street-a i još koječega na svu sreću kompaktno upakovanog. Dobar scenski i odličan muzički nastup sjebaše na kraju raznim propove­dima. Šteta momci, govornica, i to politička, je za to, bina je uglavnom za zabavu, pa čak i ako 357 sviraju u klubu pored i promovišu ko zna šta... A ako mi neko kaže i da su RATM komunisti, pa koj k..c krasni onda traže milion ne znam ni ja čega za koncert... šta je to antiglobalizacija... ma ajde...
Hitman, nemaju taj problem. Oni su došli tu da ubiju... iako je to zaista teško zamisliti kada vidite Lalino lice (ubica de­čjeg lica?), ali ovaj sada najdugovečniji HC (Novi Sad?) be­nd u nas, melje i razara svom snagom. Lepo je to izduvati se od dnevnih poslova pred zahvalnom publikom.
Hitman: bez pardona i puno adrenalina.
Za sam kraj, ostao je bend jednog od organizatora ove (na­dam se ubuduće tradicionalne) manifestacije: Grandpa Ca­ndys. Oš čika da ti da "sajko-bili bonbon?" i ako ne znaš 'Oš. Čikine bonbone, bombone zavisi kako ko voli, opet u nekoj novoj postavi (ako neko zna koja je to postava po redu neka prijavi), najgoroj do sada. Mada dosade nije bilo, ČB ili GC su bili toliko zarazno raspoloženi da čak i izuzetno maštovita raštimovanost nije mogla da utiče na krajnji cilj a to je zabava publike. Obrade, po neka autorska u četrdesetak minuta totalnog psycho-billy disastera. I pored svega bili su zadivljujuće šarmantni (ili se to danas kaže šaramantni?). Dobar je generalno taj Bili čak iako je Psycho. Bilo bi im vreme da opet naprave samostalan koncert, tu bi štimeri sigurno radili, a verujem i bolji majstor za ton-mašinom što zvuk znači.
I prođe i taj prvi dan u sasvim dobroj atmosferi uz podršku čak tri sound-sistema (u pa­uzama između bendova) i tako je Beograd opet pokazao da je scena itekako vitalna i ži­va, te da publika može biti i vrlo živahna. Ima nade... (mada lično preferiram neka druga ženska imena ali ajde sad... dosta bre...)
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan