QUI, GERDA BLANK, GUTTER GUITAR
DNK SKC
Beograd, 11.09.2008.
Zaista bih bio zabrinut i zapitao bih se koje je to doba došlo u ovoj državi na­šoj nasušnoj da neki manji koncert po­čne na vreme. I ovoga puta to dogodilo se nije.
Ljubazno pozvani od strane domaćina iz susednoga kluba (Living Room) na pičence, zaglavismo poduže u istom pr­ostoru gde je zbog "graničnih" problema bio otkazan koncert nekog Singapurčanskog death metal benda. I tako uz priču propustismo nastup one-man australijskoga banda Gutter Guitar. Elem, prvi bend: čovek + gitara.
Ulazeći u DNK SKC-a primetih skoro svih 60-ak posetilaca od kojih poznajem više od polovine. Generalno je uvek tako na koncertima koje organizuju "Bad Music For Bad People". Ta, nije valjda da nema malo više "loših" ljudi u ovom dvomilion­skom (možda i više) gradu svetloga imena. Ovako koncerti u DNK SKC-a mi sve više deluju kao okupljanje neke sekte pri kojoj samo nekoliko posetilaca (članova) ima ispod 30 ljeta (života, ne radnog staža). Zastrašujuće, izgleda da postajemo vrlo prosvećena "mainstream" nacija, koja uzima samo prove­rene vrednosti kao parametre za odlazak u grad ili gledajući neki dan pre toga treće veće GBOB-a i revijalni bend, posta­jemo nacija kojoj će jagode divlje krojiti muzičku sudbinu.
Lepo napisah: zastrašujuće. No da ne lamentiram više, drugi bend je bio brojčano dvo­struko jači, čoveka dva: gitara + glas i bubnjar + glas sa sve lako lomljivim palicama.
Tko mu je kriv što zakiva po istom, kada bi lepo mogao i da ga "mazi i pazi" kao mnogi domaći udarači o razapete kože. Elem, Gerda Blank sa Novog Zelanda uz izuzetno jak zvuk pri ivici bo­la predstaviše se kao bend koji je mnogo besan na slavnije kolege The White Stripes. No, to je upravo ono što fali dvojcu novozelandskom, malo više pop senzibiliteta. Uvodna "Touche" je zaista bila dobar komad noise buke sa dobrom melodijom, ali već posle treće numere i mnogo mikrofonija koje je bubnjar obilato koristio ne bi li našavši čitavu palicu njihov nastup je polako prelazio u dosadu iako "bend" ima neospornu energiju. Raznovrsnos' pri komponovanju bi im mnogo više koristi done­la od ovoga očigledno utamnjičavanja u "garage-underground".
I treći bend, glavni ove večeri Qui (ili što bi rekli "Š'a bre!") iz grada anđela, predvođen David Yow-om peva­čem nekada značajnih Jesus Lizard i Scratch Acid, uje­dno i najbrojniji na bini, komada tri: glas, gitara + glas, bubnjar sa dobrim palicama podjednako jakog udarca + glas. Prilično šizofrena trojka koja objavljuje za izdava­čku etiketu takođe vrlo šizofrenog Mike Pattona, Ipecac, je vrlo silovito i malo manje glasno od Gerde Blank kre­nula u svoj set. David Yow je prilično sugestivan, što po­stiže i izuzetno dramatičnim pokretima po bini, vešto po­dcrtavajući tekst (makar ono što se razumelo), dok os­tatak benda, komada dva, tipično američki precizno čak i kada je ovakva vrsta svirke u pitanju rešeta iz svojih instrumenata. Uopšte Qui su jedan vrlo čudan hibrid koji meni liči na post-punkerski osvrt na Grand Funk sa prilično šizo gitraskim "a la Fripp" rešenjima, a može se tu dodati i malo Zapp-inog ludila, kao i mr­vica-dve Black Sabbath-inštine.
Vrlo čudno i vrlo interesantno, s tim što je bez obzira na značaj ritma, glavno oružje u rukama gitariste i on njime barata prilično impresivno. Dobar zvuk i dobre meni nepoznate pesme su mi dobrano doprinele lepom raspoloženju, koje sam na žalost po­delio sa svega 60-ak ljudi. Šteta jer ovakvi bendovi zaslužuju vi­še, a i ljudima bi bio red da prošire vidike svoje, pa makar se na kraju vratili i jagodama divljim. "Nepoznati" bendovi će pre nap­raviti nešto za pamćenje od uvek očekivanog "spe'takla" nekih nazovi velikana, makar je odnos s publikom prisniji što itekako utiče na kvalitet izvedbe.
Jedino mi nije jasno, kako je osim matematičke progresije po pitanju brojnog stanja odgledanih bendova, ovaj koncert uspeo da okupi i tri benda kojima je zajednički cilj mržnja prema četvorožičanom instrumentu što proizvodi one divne i debele bas tonove... hm... možda se ovakvi okupljaju na adre­si... nobass.com... šta znam, bilo je sasvim O.K.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan