STRAY CATS, JOE ELY,
BUZZ CAMPBELL & HOT ROD LINCOLN
Pacific Amphetheatre
Costa Mesa, California, 22.07.2008.
Prihvatio sam se nezahvalnog zadatka da "objektivno" ana­liziram koncert jednog od mojih omiljenih bendova samo zbog mog prijatelja Davida.
Pišem ga u pola noći sa turneje iz Albuquerque-a (tamo gde se skreće levo).
Ne verujem da sam uopšte u mogućnosti da izbegnem subjektivni momenat kad su oni u pitanju, jer još uvek pamtim da je u učionici XIV beogradske gimnazije, na svakoj klupi gde sam se našao bilo urezano Stray Cats (u prvom srednje čak i preko jednog celog zida)!
Koncert je počeo nastupom grupe Buzz Campbell & Hot Rod Lincoln. Iako je bilo dosta rano, publika se skupila u poprili­čnom broju da vidi predgrupe.
Buzz-a poznajem još od festivala u Green Bay-u "50's Rockin Fest III" gde sam svirao sa Lemmy-em i Slim Jim Phantom-om. Dobro smo se skontali, posebno što u odnosu na Stray Cats-e, imamo sli­čan položaj. Naime, Buzz već godinama svira u grupi Lee Rocker-a. Pretpostavljam da je to prijateljstvo presudilo da dobiju mesto gla­vne predgrupe na ovom koncertu, kao i celoj evropskoj turneji u av­gustu i septembru.
Turneja je navodno oproštajna, pa ko god ima prilike da ih vidi, ne­ka požuri sa kupovinom karata, jer su mnogi koncerti već uveliko rasprodati.
Primetio sam da je basista za ovu priliku svirao bas gitaru (obično svira kontrabas), pa ne mogu a da se ne zapitam da li je opet u pitanju neka vrsta ugovora kog su se Stray Cats-i pridržavali tokom svoje karijere (njihov menadžment je zahtevao da ni jedan bend s kojim nastupaju ne može da ima kontrabas, jer bi ih to valjda činilo manje posebnim). U svakom slučaju, Buzz je zagrejao publiku na otvorenoj sceni Pacific Amphitheatre-a u Costa Mesi, koja se nalazi u sred nečega što je mene najviše asociralo na vašar (sve zajedno sa hot dogovima, pljeskavicama tj. hamburgerima, masnim pomfritom i sl).
Sledeći na redu je bio Joe Ely, koji je, iako bolje us­viran, posle brze Rockabilly svirke HRL zvučao po­malo mlako. Njegov stil podseća na nešto između Country Honky Tonk-a, Blues-a i Rock'n'Roll-a tipa Bruce Springsteen (s kojim je svojevremeno i nas­tupao). Na mene nije ostavio poseban utisak, ali što se mene tice zaslužuje sve pohvale, jer je on upravo taj koji se čuje kako peva prateće vokale Mick Jones-u, sa Joe Strummer-om, u legendarnoj pesmi Should I Stay Or Should I Go? još jednog od mojih najomiljenijih bendova: The Clash.

Mrak je napokon pao, sklonjeni su baneri za Lexus (iako su bili sponzori manifestacije, valjda nisu dovoljno platili da im reklama stoji i tokom glavnog nastupa), publika je završila sa žvakanjem vašarske klope, sela na svoja mesta (na ža­lost većina prostora za koncerte u US je sa sedištima) i spr­emno čekala da se pojavi, kako je najavljeno "The Greatest Rockabilly Trio in the World!". Primetio sam da je za ovu pri­liku Lee Rocker doneo novi model svog King kontrabasa, koji je sa žuto-zelenim hot rod šarama, malo podsećao na igračku. Kao što su očekivali svi koji prate karijeru Stray Cats-a, na početku se čulo Setzer-ovo "Are you ready for the RUMBLE???" i poznata triolska tutnjava najmanjeg kompleta bubnjeva na svetu, kontra­basa i Gretsch gitare. Naravno u pitanju je bila pesma "Rumble In Brighton". Već sa pr­vim taktovima su se skoro svi digli na noge! Obzirom da se SC uglavnom drže provere­nih hitova, ono što nisam očekivao je da će sledeca pesma biti "7 Nights To Rock", koju je pedesetih snimio Moon Mullican, a kasnije su je svirali svi živi, od Nick Lowe-a preko Bruce Springsteen-a do Bryan Adams-a.
Sledile su očekivane "Double Talkin' Baby" (Gene Vincent-ova pesma, koju su SC mae­stralno obradili još na prvom albumu), "Somethin's Wrong With My Radio" i na Slim Jim-ov predlog "Cry Baby" (jedina numera sa albuma koji su objavili posle osamdesetih, nema veze sa istoimenim filmom). Zatim su se nizali hitovi "Stray Cat Strut" (tokom kon­trabasističkog sola, Setzer je najavio Lee Rockera kao najboljeg kontrabasistu sa kojim je ikad svirao), "Runaway Boys", "Sexy + 17" (sa uvodom gde je Setzer rekao kako su SC bili na MTVu dok su tamo još uvek puštali muzičke spotove), pa "Gene & Eddie", "Too Hip Gotta Go", "Gina", a onda pesma koja je počela kao "Blue Jean Bop", ali se ubrzo ispostavilo da je u pitanju "Sweet Gene Vincent", obrada Ian Dury-a koju su SC pošteno "izrockabillysali". Setzer je najavio "Blast Off" kao numeru koju danas klasifikuju kao Psychobilly, ali da je za njih to i dalje Rockabilly. Vrlo je interesantno da je Lee Ro­cker otpevao "Bring It Back Again" i moram da priznam da me je prijatno iznenadilo kako mu je glas bio svež i moćan. Svaka čast! Set je završen sa "Fishnet Stockings" i najve­ćim hitom "Rock This Town", koji je digao i poslednjeg posetioca na noge. Iako sam svirao ovu pesmu sa Slim Jim-om, i dalje mi je fascinantno kako relativno prost bub­njarski ritam može da ima jak karakter.
Publika nije dala da se koncert završi bez bisa, ali ono što je usledilo niko nije očekivao. Donet je još jedan mikrofon, po­mereno drugo Setzer-ovo pojačalo, priključena nova gitara i najavljen gost večeri... MIKE NESS!!! Ko god gotivi Social Dis­tortion, zna šta znači njegova pojava u srcu Orange County-a (Setzer je svirao na Ness-ovom solo albumu "Cheating At So­litaire" u dve pesme. o.p. D.V.). Pri pomenu njegovog imena, publika je gromoglasno reagovala proizvodeći neverovatnu buku urlicima, aplauzom, udarcima čizama po podu (iako je bilo prilično toplo, veliki broj grease-era je došao u punoj op­remi)... Na žalost, ono što je usledilo nije u potpunosti oprav­dalo očekivanja. Prvo Ness-ova gitara nije radila kako treba, pa mikrofon nije bio dovoljno jak, a bilo je očigledno da nisu ni jedanput probali zaje­dno. Svirali su "I Fought The Law", ali je delovalo kao da svira svako svoju verziju (i SC i SD su tokom karijere snimili ovu obradu Sonny Curtis-a). To nije posebno smetalo eg­zaltiranoj publici koja je zdušno ispratila Mike Ness-a velikim aplauzom. Koncert je za­vršen obradom Eddie Cochran-a "Summertime Blues".
Ovo je bilo jedino pojavljivanje Stray Cats-a u Americi ove godine, što je sigurno dopri­nelo da mnogi doputuju iz daleka da bi videli ovaj bend. Bio je to najposećeniji koncert ove sezone u Pacific Amphitheatre-u, a SC su prodali i više "merch-a" (majici, diskova...) nego bilo koji drugi izvođač ove godine na istom mestu. Do sada sam ih gledao tri puta (srečniće, to bih i ja voleo, maker jednom o.p. D.V.) i neverovatno mi je da i dalje pose­duju magiju koju nisam primetio da ima ijedan drugi bend! Na žalost, očigledno je da to nije ista grupa kao kad su imali 18-19 godina. Međusobne razlike su velike, oseća se da nema one prisnosti i želje za sviranjem što je odlikovalo njihove koncerte početkom osamdesetih. Godine su učinile svoje, što je donekle i prirodno, ali ih neverovatna svir­ka i besprekoran nastup i dalje čine najboljim Rockabilly bendom na svetu.
Text by Đorđe "Atomic Sunset & Head Cat" Stijepović
Photo by Tommy Maguire