LENNY KRAVITZ, NEVERNE BEBE
Beogradska Arena
Beograd, 24.07.2008.

Sumnjam da postoji kafić ili ustanova sličnog sedećeg/zgu­bidanskog tipa u ovom gradu (a da pušta iole mainstream muziku), koji je bio imun na hiteve (a bilo ih je) ukrštenog Frikoma i Imleka, osvajača mnogih ženskih manekensko-glumačkih skalpova (tu je odgovor na pitanje, što je zaj..o Johnny Depp-a), retro-folera, kao i školskog druga Paula Hadsona u široj javnosti poznatog kao Slash, nedavnog gosta BG-a, Lenny Kravitza. To se posebno odnosi na pe­riod kada je objavio onaj album sa pesmama "Ti pripadaš Miti" ("You Belong To Me") i "Odlepršaću" ("Fly Away"). A pre toga je delovao kao kul lik koji voli da ubacuje The Beatles harmonije gde god može i kao tip koji ima taj neki "skoro izvorni" r'n'r šarm. Vremenom se kao što i šou biznis nalaže distancirao od svega toga i postao jedan krajnje predvidljiv, pa čak i dosadan lik na današnjoj sceni. A, tetke ga vole, baš kao i oni što misle da je rif u već pomenutoj "Fly Away" otelotvorenje rock n roll zvuka. A takvih očigledno beše mnogu u BR areni. Nema šta "mainstream" na delu... i za takvu priliku je adekvatno bila i odabrana predgrupa, skupina znana kao Neverne bebe ili ne tako davno po skraćenici N'bebe, to bi bilo impresivnije za ovaj koncert, zvuči onako afrički.
No, N'bebe nisam odgledao/odslušao i možda ću jednog dana u mom životu to i učiniti, a oni ionako nisu bili razlog mog dolaska u grandioznu halu.
Razlog dolaska, dobitnik četiri "Grammy" nagrade za redom (od 1999. pa sve do 2002. za najbolji muški rock vokal) i pono­sni vlasnik tantijema ne preko 32 miliona (i ko zna koliko stotina hiljada "bugarskih CD-ova), prodatih albuma je skoro pa na vreme započeo svoj, koliko kasnije saz­nah dvo i nešto časovni šov. Šov je otvorio na fino stilizovanoj bini, pesmom sa nov­og mu albuma "Love Revolution". Njihanje publike, koje je bilo u začuđujuće velikom broju je krenulo uz lagodne "rock zvuke". I tako lagodna pesma sa dobrim ritmom je potrajala pa nekih sedam minuta, mogla je i duže jer je zgodna za "džemovanje", ali glavni dirigent večeri, u ovom slučaju bez gitare na sebi, je rešio da je prekine, ne bi li dobio ovacije od publike opčinjene onim što vidi i čuje. Od publike da, od mene ne. Od početka mi je sve delovalo njanjavo. Sedmočlani bend je opasan, ali tu nije bilo ničega što bi moglo mom srcu udariti neku ritmiju. Sve je tačno & tečno but where's the cojones, bre! Ondak je čovek sa nedavno napunjenih 44 godine, okačio i gitaru na sebe, digao ruku i čuo povike "Leni, Leni", ništa rumenko i sneško, mada tvrdim da bi čoko-moko bio najbolje rešenje. Opčinjena masa, koja je bila interesantnija za gledanje od koncerta je nastavila da se provodi na "rock" koncertu uz zaista rock pesme "Bring It On", "Always On The Run" (to je ona "Mama said" za ne­upućene) i "Dig In". Dobro, to je bilo to.
Tek tada je Lenny rekao "welcome" a publika se upiškila u odevni predmet kojim čuva genitalije od bakterija i sličnih stvari. Joy, Joy happiness.
A, onda i vrlo emotivno-patetična pri­ča nakon koje je mr. Kravitz rekao da će poneti parče Srbije u svom srcu. Bilo bi dobro videti ga kako igra fuz­bal, možda bi bio bolji od nekih do­maćih fuzbalera, koji ostavljaju srce na terenu. Ovaj je ionako rekao za to parče Srbije, možda bi imao više pa­triotizma od nekih bezglavih trkača za loptom. Elem, tu se završio "rock" deo i počeo deo za sve one koji vole da sline. "Fields Of Joy" je to obja­vila. Ako u rock delu nije imao energije, šta li me onda čeka u ovom pomislih ja. "It Ain't Over 'Till It's Over", je zaista toliko i potrajala da bi svi zajedno bili uvučeni u neku "Dan­cing... nešto", koja je valjala sa sve podsećanjem publike na velike hiteve tipa "Another Brick In The Wall" i "Billie jean" pa jedno petnaestak minuta. Možda je to bilo i manje, ali meni se odužilo & otužilo, iako je to bilo najbliže izvođenju neke verzije onog disko hita kotrljajućega kamenja koje se vabi "Nedostaješ mi".
Da bi sve bilo srceparajuće i emotivno, Lenny sede za si­jajući klavir i započe "I'll Be Waiting". Ma, emocije piče, ljudi sriču tekst, neka mlađa tetka pored mene se drala iz svih glasovnih žila, valjda od ushićenja što vidi afro-amerikanca nabildovanog za klavirom, koji plete lake note. To je zaista bilo previše za moje napaćeno srce koje ne može da izdrži toliki izliv emocija i reših da napustim koncert očaran dos­adom koju je pomenuti cenjeni i globalno veliki umetnik uspeo da izazove u meni. Nakon pivca u foajeu BG arene, čuh taktove pesme od Guess Who "American Woman" te ipak reših da gospodinu dam još prilike da kod mene po­pravi utisak o sebi. Tu je opleo i "fly Away" koja je izazvala do tada najveći delirijum kod opasne "rock" nastrojene publike. I taman kada sam po­mislio da će da nastavi u istom tempu, markantni Slash-ov drug (čije mesto uspešno popunjava izvanredni gitarista Craig Ross) je opet krenuo na balade. To ni na Bon Jovi koncertima ne preživljavam, tako da sam shvatio da je zaista došlo najpravlje vreme da odem kući i pustim Gluecifer kao bend koji zaista svira rock. Ovakvo foliranje iako krajne profesionalno, osim podužih pauza zbog menjanja gitara, odavno ne videh, valjda zato što nisam skoro gledao holandsko-slikarski bend ili Maroon5 na primer.
Kasnije sam nešto sračunao da je ovo bio četvrti koncert sa koga sam otišao u svom životu. Dakle, Kravitz mogu svrstati u gol zajedno sa Galijom, Stephan Micusom i Stran­glersima (dva puta), i nije mu neko društvo, ali čak ni meni vrlo draga "Oš ti krenut mo­jim putem" nije mogla da me natera da ostanem i odslušam "emotivne ispovesti" biv­šeg muža serijske ćerke Bila Cosbya. Narednog dana sam video u svim novinama da je Lenny Kravitz napravio spektakl u Bg Areni i nezaboravan koncert.
Jeste, ja nikada neću zaboraviti koliko mi je te večeri bilo dosadno...
Text by David Vartabedijan
Photo by Stanislav Milojković