MANU CHAO, JULIETTE & THE LICKS, GOGOL BORDELLO
EXIT 08, Petrovaradinska tvrđava
Novi Sad, 12.07.2008.
Za treći dan bila je najavljena najveća posećenost, i najpaklenije vremenske prilike. Obe stvari su se ispostavile vrlo tačne. Čekajući tamo da mi čekiraju kartu i ispretresaju me, mogla sam čuti iz da­ljine da su Gogol Bordello već okupirali mejn, i da prave nekakav haos. Par minuta kasnije, imalo je šta i da se vidi, gipsy punk sku­pina, predvođena Eugenom Hutz-om, divljala je brzim ritmom ko da ih gone slonovi jugoistočne Azije. Publika je takođe bila u deliri­jumu, i činilo se kao da veliki deo njih odlično poznaje repertoar ovog putujućeg "cirkusa". Harmonike, violine, udaraljke, lonci, šerpe... svega je tu bilo. Prastari deka na violini moderne proizvodnje, Sergey, doimao se kao da je zaboravio koliko ima godina, i svom silinom se prepustio opštenarodnom veselju. Trka i zbrka je trajala non-stop. Šta ti ljudi jedu, bog zna. Eugen je, posle ispijanja i bljuvanja malo alkohola na sceni ponovo dohvatio akustaru i sumanuto mlatio po njoj, a onda ju je zamenio loncem i bubnjao po njemu palicom. Posle je unutra ubacio mikrofon, hodao okolo, i to mučkao, pa u skoku tresno sve o zemlju, tačno na finišu pesme. Jedino su odudarale dve plesačice sa svojim bubnjevima, koje su bile krajnje neprirodne - šablo­nirani pokreti, plastična lica razrogačenih očiju, i isprazna mimika... ne bi me čudilo da ih je neko kontrolisao daljinskim upravljačem iza bine.
To je bilo to. Uspešan nastup može se reći, i dovoljno za početak.
Što se tiče opšte situacije na festiv­alu, ispred mnogobrojnih toalet kab­ina uglavnom nije bilo većih gužvi, ali se moglo videti par odvaljenih i polo­mljenih vrata, te primetih opet da va­ndalizam još nije izumro, a bilo je i nekoliko manjih tuča (kao na kakvim meridianligaškim utakmicama).
A to da neki još uvek dopuštaju sebi doći na takvo mesto u japankama i vrlo kratkom donjem delu odeće, pri tom u tome gackaju do same ogra­de mejn stejdža, to i dalje ne kapiram. Još jedna negativna stvarčica, (pored mnogo blata ispred mejna), je bilo što se pojavio problem prašine, koja se odigla od zemlje, i postala izrazito napadna i preteća pojava, kako po disajni sistem tako i za očno sagle­davanje prostora oko sebe. Ne mali broj posetilaca bio je prinuđen da se kreće sa ste­jdža na stejdž sa pola pokrivenog lica, a delile su se i hirurske zaštitne maske. Zadatak za rešavanje, dogodine (a u prevodu odmah).
Sati je bilo nešto iza 22h. Mala Julietta i njeni momci bili su spremni za svoj set. Čim je izle­tela na binu, dobila je poprilične ovacije. Holly­wood-ska vanserijska mezimica, dabome. Uk­rašena indijanskim perima, (koja je ubrzo gla­vom odmlatila sa sebe), nije bila štedljivo ras­položena, po čem je very well poznata. Baš me je zanimalo da vidim ta čudesa na živo. Dečki bolje izgledaju nego što sviraju, to stoji, i oni su sveukupno jako simpatična družina, ali, ali... Na početku mi je zvučalo OK, a onda je postalo malo dosadnjikavo, jer, jedna je stvar uspeti pokrenuti publiku, ali onda šta dalje? Ostaje prazan prostor ( (jes' do vraga to sam se i ja pitao prošle godine kada sam je gledao na Szigetu, a nije nešto ni jaka u gornjim atributima, tako da ima tu mnogo praznog prostora. o.p. D.V.). Ne uzimajući to u obzir, komunikacija je bila solidna. Masa je uglavnom vrištala i odobravala sve izvedbe i Juli­ettino explosivno glumljenje ludila, mada se pred kraj njihovog nastupa mogla čuti po koja psovka i nestrpljenje za frontmenom ex-MN.
Predstavljajući članove benda, svaki je malo odsolirao svoga ins­trumenta, a kad je došao red na zgodnog basistu, nešto je pošlo naopako, i nastala je takva nepojmljiva stravična rezonanca da je većina momentalno pokrila uši, da im se glava ne bi raspala. Da je potrajalo još koji sekund, mislim da bismo imali ozbiljnih pro­blema, na duže staze. Bilo ih je interesantno videti, ali bilo mi je dosta. U završnoj izvedbi su međusobno izmenjali instrumente, a onda se grupno poklonili prisutnima i nestali u backstageu. Eh, Juliette. Kad bi se samo malo sabrala... Izgleda da je ona celoj toj priči pristupila kao jednom od svojih filmova, što će reći "sa zada­tkom", ili je prosto prirodno toliko opičena, da mora neprestano izvoditi nekakve sumanute kerefeke (a sve se bojim da je ta opcija mogućnija). Ono što se meni čini, jeste da nedostaje stvar zvana hit (pa kad ne znaju Milića Vukašinovića, on bi im očas posla za tri žute minute spravio makar jedan opće­narodni o.p. D.V.), i ta mrvica trezvenijeg ponašanja za Jul, dok momci, oni bi mogli da se još malko navežbaju i razuzdaju, pa da "putem te putanje" kreiraju neki balans (na­tural born killers, jeste sutra o.p. D.V.).
Nešto kasnije, čekajući iza mejna ekipu koja se beše negde zaglavila, situacija je posta­jala sve gužvastija, jer je bio red upravo na najjaču kartu festivala, da bude "podeljena" te ja odlučih ne časiti daljeg časa, već krenuh nesagledivim putem kroz gusto slepljene lju­de. Izgledalo je zaista neizvedivo, ali s obzi­rom na moj koji nerv viška, strpljenje je poče­lo davati rezultate, a i dragi gospodin Crna Ruka (nekadašnji) je malkice kasnio, tako da se nađoh već negde blizu, s kakvim-takvim vidnim poljem. Jedan dečkonja u neposred­noj blizini je počeo besomučno duvačiti u pištaljku, (je, došlo mi je da se okrenem i raspalim ga), ali srećom je prekinuo. Bilo je tu i vrlo prijatne omladine (odnosno vaspit­nog ponašanja im), da ne lažem sad ovako između redova, samo nešto teže takvi do­laze do izražaja. Svejedno, osećaj je bio dobar, čekajući tu u toj zgužvanciji na dobrog starog Manua, da prospe svoj Ritam... a ritam je uvodni bio "Panik Panik" - i Radio Bem­ba Sound-system su izašli i otpočeli svoju fiestu. Basista, iz krupne kategorije, odmah se razdragano pozicionirao na ivicu bine, a kroz more podignutih ruku konačno ugledah i Manua (što je generalno vrlo teško s obzirom na njegov "gigantsko-hobitski" stas o.p. D.V.), koji je za njima doleteo na prvu strofu - olé! Bienvenidos. (Inače su oni već poduže vreme na turneji "La Tómbola" i neposredno pre Exita su proputovali i odfiestali Pulu i Atinu). Na drugoj-trećoj pesmi su me već ispolivali pivom, ali sam se posle prve reflek­sne (psovne) reakcije, uspešno razvedrila. Felt good. I nije mi više bilo vruče, nit mi je šta falilo, pa se prepustih trenutno tekućoj "Me gustas tu" koja je galopirala dosta brže od svoje studijske verzije. Nizale su se kratka "Radio Bemba" (bivša preslikana "Mano­negra" koja dođe nešto kao prelazna pesma i svirali su je više puta tokom večeri), "The Monkey", "Hamburger Fields", "Proxima estación - Esperanza"...
Uspevali su da animiraju publiku i bez mnogo truda, a procena je da je negde u tom momentu bilo oko 35.000 prisutnih. Gusto, gusto. Bend je bio odlično usviran, pored klasičnih bubnjeva, lu­pao se još jedan poseban set perkusija, truba, klavijature, Gre­tsch, stara akustara... koja je posle imala i svoju solo tačku, sve na mestu. "El Viento" beše odlična, "Bienvenida a Tijuana", "Rum­ba de Barcelona" (ah, Barcelona, Ole! O.p. D.V.) nažalost dosta sporija, a "Mentira" ubrzana, vrisci u publici nisu prestajali, a "Ra­dio Bemba" je opet uskakala svaki čas. Manu je vikao "Novi Sa­aaad", nadopunjujući tako završne stihove pojedinih pesama. Bili su prezadovoljni on i momci. Što se mene tiče, neprevaziđena truba uvek razgali stvar do krajnjih granica, pase lo que pase, sea lo que sea... Zapržila je dalje sjajna "Rainin' in Paradize", "Clandestino", pa iznena­đujuća "Arriba la luna", "Que paso que paso"... I vrlo brzo je sve bilo gotovo. Ostali su mahnuli i otišli dok se Manu još malo zadržao, vidno zatečen prijemom, piljeći u masu i dumajući mikrofonom o srce, dva po dva... (e, jes to sam video putem televizora na PTC-ovom javnom evropskom servis koji potražuje mesečne pare, a oni njihovi tonci zaduženi za zvuk koji izlazi putem televizora su definitivno, nedvojbeno i tako dalje gluvi o.p. D.V.). Onda otiš'o i on, pa je počelo da se kliče za bis, i u toku valjda istog minuta Radio Bemba i M. se vratiše svojim pozicijama. "Mala vida". Da,... muy buena mala. Heh. Davno je to bilo, sećam se iz pelena, skoro... a escapar. "Sidi H' Bibi", i vreme da se perkusionista prebaci na glavni mikrofon, da čujemo malo arapskih zavi­jutaka, a M. ga je znalački odmenio u lupanju. I onda za kraj "La vida tómbola". Malo tužnjikavo, da... e jbg, šteta. A "Denia"? A "Por donde saldra el Sol", a... svašta još, jao. M. je opet dumao sebi po srcu, neko vreme, i onda odrešito tresnuo mikrofon o pod, akustični guitarrero se klanjao do zemlje... i tako, pokloniše se onda grupno, i kraj. I da ne gnjavim dalje... A mi me gusta ver te, M.
Posle nepuna dva sata fieste, razlaz sa mejna se može opisati sledećom jednostavnom tvrdnjom: gde god po­š'o - ne doš'o. Dok se golemo ljud­stvo po toj naglonastaloj mrakčini konačno mic po mic počelo pokre­tati, u nekom pravcu (a kom pravcu, u to niko nije bio siguran), mogle su se čuti sledeće izjave, kaže jedna mlada gospođica drugoj: "Gde sam ne znam, šta radim ou-vde ne znam. I'm the king of Bongo"... Right. Još malo defilovanja kroz ostale bine i nastupe, i tako, do svitanja nije bilo preostalo mnogo. Bilo bi zanimljivo znati dal su se negde iza kulisa susreli (sudarili) Jul i Eugen Hutz. To bi bio piš. Možda bi otkrili neke zajedničke pretke. Ili potomke, hm...
Pri pomisli da treba sutradan opet kročiti na ovo prašinopolje, nije mi bilo dobro. Ali kako je valjalo videti još neke ljude, legende, i tako to... nije dolazilo u obzir pomisliti ne otići.... i tu ne mislim samo na Pistolse (i ceo sutrašnji mejn), od kojih se valjda realno i nije moglo premnogo očekivati, (što opet ne znači da ih nije trebalo doći pogledati), već na Fusion koji je izgleda najviše iznenadio. Ali više o tome iz pera urednika, budući da je bio svojeosobno nazočan. Na Izlazu, da. Hallelujah.
Polažemo nade u kvalitetniju sveopštu situaciju sledeće godine.
Hasta La Rocking Vista.
Text by Tamara Jakovović
Photo by Daniel "analog" Tešanović