PRIMAL SCREAM, LET 3
EXIT 08, Petrovaradinska tvrđava
Novi Sad, 11.07.2008.
Eto tako, dočekali smo i deveti po redu Exit fest, koji je svake go­dine sve ambiciozniji u svojoj megalomanskoj organizaciji. Ni manje ni više nego 27 stage-ova, (nastavi li to tako, možemo oč­ekivati da se uskoro zaposedne pola Fruške gore), a da li je to dobar pravac kretanja, treba postaviti prst na čelo (znam jedan dobar vic o tom prstu na čelu, ali mislim da sad nije zgoda za to. O.p. D.V, ali svejedno dobar je!). Kakogod, ekipa festivala je us­pela i ove godine da dovede muzikante za svakorazna uha, pokri­je širok dijapazon žanrova, dajući svemu vašarski šmek, od stare tambure do apsurdne elektronike. Naravno, u sredini negde je bilo i ono glavno. Od gustog rasporeda nastu­pa, dolazilo je do preklapanja tajminga izvođača sličnog senzibiliteta, što je stvaralo ko­nfuziju, te olako pretvaralo naizglednu prednost u nedostatak.
Stranci, u većem broju no ikad (preko 20.000), predvođeni prevashodno žiteljima Ujedi­njenog im Kraljevstva, preplavili su grad, željni da upoznaju, sada već, sve manje ozlo­glašenu crnu ovcu Europe, i po svemu sudeći taj im se susret mnogo dopao. Sve u tom maniru, i cene festivalskog pića/hrane su u odnosu na prošlu godinu osetno podignute za koju brojku više ( (jimjmtr parče pice 200 kinti, pa od čega je ta pica, bre! o.p. D.V.).
Satnica je funkcionisala manje više uredno, te su neobični mo­mci iz Vriska, oko ponoći po planu, stupili na main stage. Bak­ćanje sa tokenima (exitofestnim novcima) nas je omelo u nam­eri da priđemo bini na početak nastupa, te su već isvirali neko­liko pesama dok smo se probili na pristojnu blizinu. Bez obzira na ovlašno poznavanje njihove diskografije, bilo mi je jako dra­go čuti ih i videti uživo. Uskoro su se začuli i poznati zvuci "Jail­bird", poznatije pod refrenom "I'm yours, you're mine..." Bobby Gillespie, iako mora da ima podosta godina, mršav kao i uvek, drži se OK, u svom polutransnom gibanju i pljeskanju, načinio mi se manje više kakvog ga se i sećam. Ostali momci, a pre svega gitaristi, bili su prijatno iznenađenje, dobrano uživljeni u svoj nastup, (jedan od njih je iz daljine dok smo prilazili jako podsećao na B. Idol-ovog Steve Stevensa, ali smo se ubrzo rasfatamorganizovali te pomisli), behu fenomenalno uigrani i u vrlo prisnom odnosu sa svojim gitarama, kojima nisu dali mirovanja, dižući ih, vrteći i odvajajući svaki čas od kukova, i tome slično... bila je to uživancija. Njih dvo­jica su svakako prešišali moja (ne)očekivanja. Gillespie nije bio previše komunikativan, uglavnom se moglo čuti jedno skromno "thank you" u svakoj završnici, i poneka najava predstojeće pesme, ali publici to nije previše smetalo da nastavi iskazivati svoje oduše­vljenje. Onda odjednom, desio se elektronski upliv, zvuk je osiromašio i svetla su pos­tala napadna, što mi nije prijalo po nikom pitanju, pa jedva dočekah da otpočne slede­ća pesma. "Beautiful future" je bila neka novija stvar (redosled mi se zamutio), ali ono što su valjda svi čekali, beše najproslavljenija "Rocks". Gillespie se u međuvremenu ra­zrešio svog crnog sakoa, i prihvatio se zvečki (zvečarki), koje su ovde imale svoje cenje­no mesto (shake it now now!). Posle ih je u nekom momentu olako odbacio na pod, umesto možda da je zamahnuo jače, u pravcu publike, ej, Bobby, čoveče... !
Odsvirali su još par stvari i završili kad treba, to jest, po planu A. Bez obzira na povre­mena istupanja iz utabanih rock okvira, definitivno bend koji vredi pogledati. Činilo se da su i oni vrlo zadovoljni prijemom.
Na kraju se desilo nešto neverovatno, pošto su otpozdravili publici i krenuli sa bine, bubnjar je hitnuo svoje palice u publiku, međutim kako jedna nije uspela da preleti ogradu, obližnji redar ju je brižno podigao i blagoupitno gle­dajući je, stavio sebi za leđa, vrativši se na svoju poziciju, dok ga je devojka sa ograde uzaludno molila da joj da. Sve što je dobila, bilo je samo neumo­ljivo odmahivanje glavom (u međuvre­menu veoma dobar pokušaj bisa nije uspeo, a ja možda naivno, verujem kako to nije do benda no do nategnute satnice, ma­da obzirom da je sledeća bila neka D.J.-raja, ne'am pojma). Dakle, taj "obezbeđivač" je nečasno prisvojenu palicu, još par puta vadio i zagledao (možda mu je ista delovala kao neidentifikovani leteći objekat o.p. D.V.), da bi je konačno mirno odložio u svoj ruk­sak i povukao zip. Došlo mi da ga pitam, ciljano, jel' on to jako voli Primal Scream, al' nešto mi se učinilo da me ne bi razumeo šta pitam. Bilo je to vreme za razlaz sa mejna.
Ranojutarnji LET 3 u pola tri, at Fusion (confusion) stage. Očekivano neočekivani, riječki momci s crnim brkima, redovito nailaze da gostuju na ovom festu i vrše svoju perfor­mansu pred (očigledno sve brojnijom) uživljenom publikom koja pozitivno reaguje na sve smicalice - ovoga puta nisu se skidali do skroz, ali su na ime toga prikačili sebi iz­vesne rekvizite veličine višestrukog XL-a, valjda da publika iz dalekih zadnjih redova ne ostane uskraćena za taj čin. Razna preoblakivanja od crnošljaštećih kabanica, do kuć­nih haljetaka i tome slično, kao i animacija publike, odvijali su se po poznatom scenari­ju, pa ni udarni hitovi nisu mogli izostati, "Riječke pi**e", "Prof. Jakov", "Dođi da ostarimo zajedno", "999"da bi završili ne tako spontanim i veselim, "Metkom u čelo". Od celonoć­nog stajanja i mrdanja, to mi baš nije ispala neka stimulišuća završnica, ali ajde... ta­man je i bilo vreme za direktan let kući. Na žalost, aviotransport nije saobraćao, pak se i lokalni bas jedva vukao ulicama. Videti krevet posle svega... bilo je očaravajuće.
Text by Tamara Jakovović
Photo by Daniel "analog" Tešanović