STATUS QUO
Petrovaradinska tvrđava
Novi Sad, 05.07.2008.

Projekat Rock Bastion započeo je u petak 04. jula (simboličan datum, pade mi na pamet), kao početak događaja koji će pro­movisati r'nr' kulturu. Početak i nije bio slavan iako je svirao (?) jedna od najznačajnijih bendova ex - YU: Atomsko sklonište.
Razlog za slabu posetu se može tražiti i u činjenici da je za 1.000 dinara manje, što će reći za nula finansijskog novca, pub­lika u Novom Sadu mogla da na glavnom gradskom trgu sluša Bajagu i instruktore mu. No, za drugi dan ove verovatno stalne manifestacije bili su najavljeni jedni od najžilavijih rock'n'roll matoraca: Status Quo.
S moje strane sasvim dovoljan razlog za prelaženje tih bednih 84 kilometra do mesta održavanja koncerta podno Exit-ovog main stagea.
Na nesreću, koja nas u poslednje vreme prati, mnogi možda budući posetioci nisu bili obavešteni o dolasku ovog britanskog benda u zemlju nam. Tako da je na vrlo lepom prostoru ispred bine (prepunoj be­lih Marshalla), posle dva domaća benda bilo jedva, po slobodnoj proceni 700 ljudi i mnogo komaraca, da vam ni danonoćno prskanje Autanom ili već nekim sličnim proizvodom ne bi preterano pomoglo.
Tako da su Status Quo već u startu doče­kani i pljeskanjem, baš kao što i zaslužu­ju, te su nešto posle 21:30 započeli svoju potragu za četvrtim akordom ("In Search For The Fourth Chord" je naziv nedavno objavljenog albuma) pesmom "Caroline". Idealna pesma za predstavljanje boogie zvuka koji Status Quo pažljivo neguju već više od čet'r decenije. I to je bilo sasvim dovoljno za osmeh na licu i bezrezervnu podršku publike. Francis (Mike) Rossi i Rick (Harrison) Parfitt, jedini originalni članovi benda, sada ite­kako ponosni vlasnici ulaska u šestu deceniju života, odišu vitalnošću i krvavo stečenim znanjem na kome bi im svi današnji muz'čari mogli pozavideti. Sasvim jednostavno, energija i pozitivne vibracije su se izlivale iz zvučnika diljem livade na kojoj su skakutali ljudi željni zabave. "The Wanderer", neverovatna "Don't Drive My Car" su samo podigle atmosferu i vidljiva radost samih izvođaća nije mogla biti neprimećena. To im je dalo i podsticaj da predstave i neke pesme sa novog albuma, ali na svu sreću to i nije dugo potrajalo (ipak skoro niko od posetilaca i ne zna da oni snimaju uporno i dalje i to ge­neralno dobre ploče), Kvintet na bini se vratio proverenim hitovima kao što su "Paper Plane" i "What Youre propossing" koja je i bila uvod u medley njihovih hiteva. Za mik­rofonima su se smenjivali stari šarmer Rossi, te energetski nabudžen Parfitt, koji je briljirao i kao nenadjebivi ritam-gitarista, te mislim da je on idealan i za Ramones, ako C.J. i Marky ikada odluče da obnavljaju legendu. "Big Fat Mama" je bila samo dolivanje ulja na vatru, a posle 40-ak minuta, s obizrom na godine, Status Quo su ipak morali da uspore i odsviraju za njih vrlo neobičnu pesmu, odličnu polubaladu "Living On An Is­land". To je bio odličan uvod u himnu svih koji su ikada služili JNA osamdesetih godina anti-militarističku "In The Army". Svi, bukvalno svi su pevali i čak podržali bubnjara koji je pred kraj pesme opalio i kratki ne baš previše inspirativan solo na bubnjevima (ali ka­piram da mu Rossi i Parfitt i ne daju više).
Sasvim dovoljno za predah, a onda je iza svojih klavijatura sa sve gitarom u ruci iskoračio i Andy Bown, pridruživši se već pomenutom dvojcu i basisti John Edwardsu za krkačku "Roll Over Lay Down", gde je Rossi uz takvu mimiku izvlačio još jednu u nizu fenomenalnih solaža na clean zvuku, da je to bi­lo uživanje i gledati i slušati. "Down Down" i jedna od najdra­žaih mi "Whatever You Want" su uz klasično Status Quo njiha­nje završile oficijelni deo nastupa. Preko sat vremena. Opas­no. Sahrana svih mlađih bendova, grandiozni boogie koji zvu­či čvršće od mnogih "plemenitih metala", a o nemetalima da ne pričam.
Bis je bio neizbežan, bre!
Za početak jedan tvrdi rhythm'n'blues "Juniors Wailing" ili tako nekako, a onda najpoznatija verzija John Fogertyevog hita "Rockin' All Over The World". I ako je neko do tada u publici bio rezervisan, posle uvodnih taktova ove numere to nije mo­gao da ostane. I za sam kraj ono što i treba da se čuje pe­sma koja je obeležila ceo pokret "R'n'R Music" koja je bri­ljantno prerasla u "Bye Bye Johnny", gde je celokupan au­ditorijum bio pozvan da podeli radost izvođaća (ili performera, ako će se pravimo da živimo poseban lajfstajl) i horskog pe­vanja. Sat i četrdeset, paklenog boogie-a, drugi bis bi bilo ne­opravdano očekivati. Ovo je bilo apsolutno dovoljno za sve u publici, a onima koji su sišli sa bine može se poručiti samo da su prevazišli očkivanja i do vraga, koj' će im taj četvrti akord, ako ga i pronađu sum­njam da ćemo više uživati u ovakvoj nepretencioznoj ozbiljnoj predstavi. I neka ostane taj veličanstveni Status Quo momenat. A može i ovako Status Quo su bili preterani ili ako već hoćete rasturili, baš kao i moja malenkost jednu nedužnu punjenu pljeskavicu nedugo zatim. Mmmm pljeskavica...
Text & photo by David Vartabedijan