THE DIRTBOMBS, S.U.S.
DNK SKC
Beograd, 03.07.2008.
Eto, treće sreće. The Dirtbombs su uspeli da nametnu ljudima u Beo­gradu, naviku dolaska na njihove koncerte, što je ovoga puta rezulti­ralo sa čitavih (iha) tristotine pose­tilaca, a to je za ovaj tranzicioni letnji period itekako dobro. Čak ni konce­rt nije kasnio (što se za ovaj izveštaj ne može reći). Sve je bilo na svom mestu (mada mi nije jasno zašto case-ove od bubnjeva niko nije sklonio u neki ugao, već su bili ostavljeni s desne strane bine i predstavljali odličnu pr­epreku za ludi letnji ples) i koncert su mogli da otvore pred­stavnici BG mornaričke škole energični S.U.S.
Baš, tako energični i možda u do sada naj­boljem izdanju u kome sam ih ja gledao i slušao, ali tako je bilo samo u prvih pet mi­nuta i dok su se slegali taktovi "Sistemat­skog uništavanja sistema", gitarsko poja­čalo (gle čuda nije Maršal u pitanju) je počelo da pokazuje znake umora, izdisaja & nepovezanosti sa proizvođačem žestokih punk-rock tonova Milošem. Te su S.U.S u većem delu svog nastupa zbog tehničkih problema ("Nisam ja Tesla!"), zaboli u no­vu sferu sopstvenog delovanja a to je dru­m'n'bass. Zvuk gitare je povremeno uletao, kada bi se pojačalo dobro klepilo, međutim indisponirani činjenicom da ih čak ni to što nije maršal, a možda ni admiral mrzi, S.U.S. su skratili nastup u kome su nam ipak dali uvod u malo više Milicinih glasovnih mogu­ćnosti kao i u jednu novu numeru. Šteta zbog tehnikalija, jer je početak bio itekako obe­čavajući. Očekujem smrt pojačala i vrlo brzu sledeću svirku.
Dva mornara i mornar'ca imaju šta da otpevaju!
Kao što se i očekivalo gigant kao što je Mick Collins (glas, gitara) je imao svoje pojačalo, koga nije bilo briga što je "admiral" na njemu crk'o, već je radilo svoj pos'o od početka do kraja The Dirtbombs klupskog spektakla. A, da je to zaista bio spektakl svedoče izrazi od­uševljenja svih prisutnih kada je petorka iz Detroita počela svoj skoro dvosatni nastup.
Dva bubnjara (pat Pantano i Neb Blackwell) jedan pored drugoga su šutke i hipnotišućim ritmovima davali itekavu kontinuiranu čvrstinu svim zahvatima kojima su Collins i dvojac bas gitarista (Troy Gregory, bas i Ko Mellina (isfuzirana gitara sa čet'r' žice, a svira je k'o bas prstima) bili podložni. Za početak The Dirtbombs opleše bar kratkih brzalica, čisto da razmrdaju publiku. I tu je primetna suštinska razlika između njihovih albuma i kon­certa. Albumi, ma koliko na njima bile opasne pesme su snimljeni u skoro pa očajnim lo-fi varijantama, na opštu radost na koncertima se sve čuje kako i koliko glasno treba.
Prilično "soulizirani" vokal (što je i glavni dar svakog afro-amerikanca) Collinsa, kroti i pravi prihvatljivoim baražnu vatru koji os­tatak benda ispucava. "The Wreck", "I Can't Stop", fenomenalna "I Can't Stop Thinking About It", spontana "Ever Lovin' Man" samo su neki od bisera koje su The Dirtbombs ispalili ove večeri. A Collins je ne krijući svoje oduševljenje prijemom na binu izveo pet ženskih + jednog muškog predstavnika šarenolike publike da sa njima podele ra­dos' koncerta. "Shake It Baby", hell yeah!
I tako publiku nije bilo lako zadovoljiti, a kako i bi kada je bend ispred njih do tada dao sve od sebe, te je bis bio neminovan, baš kao i zaustavno vreme na fuzbalskim utak­micama. Niko nije imao prigovora, a onda je usledilo prvo iznenađenje.
"Need You Tonight", da bre, "Need You Tonight" od INXS, u The Dirtbombs verziji, ma idi, bre, sreći makar i trećoj nema kraja.
Kakva verzija, kakvog benda, kako kakva, pa odlična. A onda još The Sparks cover "Nothing To Do". Dobro bre, treba imati milosti i prema publici... ali ne... Još jedan bis. Pantano ili Blackwell (ko bi ga znao) se penje na bubnjeve ovog drugog, te udara po indija­neru i prelazima dok ovaj drugi (ja sam Frut ti si Frit?) trpa ritam, te se jedan od njih dvojice (Frut ili Frit?), uz pomoć mikrofona obratio širokim narodnim masama, sišao među iste i održao predavanje o odnosima prema ljudskoj populaciji, te se zahvalio prisutnoj na vrlo lepom dočeku i tako je taj "jam" trajao i nikome nije bilo ni na trenutak dosadno, jer kod The Dirtbombs takvi trenutci suštinski i ne postoje. Beše ovo jedan od najboljih i najčulnijih koncerata ove godine, zaključno sa ovim datumom, nadam se da će ovakvih trenutaka još biti jer su itekako potrebni u ov­om tranzicionom periodu.
Photo by Anamarija Vartabedijan