LA PLEBE, CONCRETE WORMS, HOSENFEFER,
PSYCHO SONIC BORIS & HOSENFEFER
Living Room SKC
Beograd, 25.06.2008.
Bio je to još jedan, vraški topao i sparan junski (junački) dan. Slegla se prašina oko nastupa Policajaca i bilo je zaista vre­me koje je odgovaralo La Plebe-u, vruće baš kao i njihova muzika. Četiri klime rade ali ni to nije doovoljno.
Kako bi i moglo da bude kada su pržački (od kojih su mi tu tri od pet omiljenih domaćih) bendovi zaposeli onu binicu pred svega stotinak posetilaca.
Negde (treće?) oko 23h na bini se postaviše Psycho Sonic Boris & Hosenfefer. Bend iz Ko­sovske Mitrovice je krenuo silovito sa "Dead Rock". U vrlo dobro kontrolisanoj psycho-ga­ražnoj vatri ređale su se pesme sa dva do sa­da objavljena albuma. O uvežbanosti benda, ne treba trošiti slova, o kratkim i efektnim Bor­isovim pasažima na usnoj 'armonici takođe. Ovaj bend je sve ono što rock'n'roll bend i tre­ba da bude, jasan, znojav (te večeri posebno) i silovit, tako da pesme kao što su "Psycho Cook", razuzdana "Ten Inches Higher" i zak­ljučna "You're Gonna Miss Me" uživo doživljavaju svoju novu (baš kao i nove frizure poje­dinih članova, pravi frizerski krikovi) ultimativnu verziju. Ubedljivi kao i svaki put do sada zaključili su svoj nastup pre planiranog vremena ali su sasvim lepo raspevali publiku i spremili je za nastup energičnih Hosenfefera. Kratka izmena na vokalu i Pero je mogao da započne svoju vokalnu misiju, energično podržanu od strane paklenog tria na instru­mentima. Toj energiji koja se emituje sa bine, niko iole otvorenih ušesa za muziku ne može odoleti, te su se muzičarima pri pevanju pratećih vokala pridružili i predstavnici publike iz prvih redova. Briljantna svirka je završena sa očigledno neizbežnom "Sonic Reducer" od nekada postoječih Batorsovih Dead Boys-a.
Domaćini celog koncerta behu Koncertni Crvi, odnosno Con­crete Worms, trio koji je sledeći izašao na binicu. Svima su stavili do znanja već prvom pesmom šta je "Union Job" svih pomenutih bendova, a to je glorifikacija R'n'R-a kao nepreva­ziđene forme za razmenu energije i stavova. Smatram (i sva­ko ima pravo na moje mišljenje) da pržačkiji bend od Crva (sa izuzetkom Motorhead-a) ne postoji na ovoj planeti ili ga ja nisam do sada odslušao, a "Freaking", "Fucked Up", "Gam­bler" i "Beautiful Way To Die" samo učvrščuju moju teoriju ko­nspirativne zavere znane kao "pržiona". Novina u nastupu Co­ncrete Worms-a, makar za mene je bila povečan Draganin udeo u pevanju glavnog vokala, i to odlično zvuči.
Odsviraše i dve nove pesme za koje se is­kreno nadam da će se uskoro pojaviti i na nekom izdanju. Normalno, najbolju reakciju je izazvao "stari" hit "Refuse To Lose".
Neverovatno je kako ova trojka funkcioniše, gledajući njih čovek može da stekne utisak da je sviranje visokooktanske muzike... ma­čji kašalj, e upravo je u tome i njihova veli­čina, što važi i za dva prethodno pomenuta benda. Ostaje mi da se nadam da će uz ne­ku volšebnu sreću to shvatiti i ostatak popu­lacije u ovoj zemlji koji kao sluša rock'n'roll, jer je šteta da ovakvi bendovi ostanu u sferi underground delovanja.
Čak i da La Plebe nisu svirali kao poslednji bend te večeri i sve do tada viđeno/čuto je bilo dovoljno da čovek ode kući zadovoljan. Momčad iz San Franciska se pobrinula da nivo zadovoljstava dobrano pređe i već do­guranih 100%.
Krajnje, jednostavni punk-rock, pomešan sa ska elementima i dvočlanom duvačkom sekcijom, krenuo je da izvlači i poslednje atome snage iz publike. Ska igranje uz urla­nje koje označava odobravanje nateralo je La Plebe da još više ubrzaju svoj set, te da na opće zadovoljstvo izvedu i dve The Clash pesme, od kojih je "Guns of Brixton" zaista izazvala histeriju. Treći put su bili u Beogradu i treći put su pogodili kako treba BG pub­liku naterati na igru, šteta samo što ovom koncertu (a možda je i loša promocija istog) nije prisustvovalo više ljudi. Doduše za te koji nisu došli, nešto osećam blagi bol u predelu prepona... ko zna možda ih je Žaoka umorila... a možda zaista i nisu bili oba­vešteni, što je kao što znamo u ovoj zemlji premijerna pojava. BWTF, ono što je bitno je to da sam uživao u skoro četiri sata kvalitetnog programa, što je mnogo više od ona po­znata dva koja nikada nisam ni odgledao.
Photo by Anamarija Vartabedijan