THE POLICE, COUNTING CROWS
Ušće
Beograd, 24.06.2008.
Englez iz Njujorka, Toskane, spasiclac šuma ili kito­va, šta već, došao je pratnji svoja dva policijaska su­narodnika i do Ušća, okađenog prostora kome ni ko­trljajuće kamenje nije mnogo pomoglo da se dovede u red. Navodno, opšta pomama za bendom, koji ni u staroj Jugoslaviji na ovom podneblju nije imao mno­go poklonika. Sećam se vremena izlaska "Reagtta De Blanc" ili tako nekako znanog albuma, isti se po­klanjao za rođendane (ploča), i generalno doživljavao je jedno preslušavanje. Dovoljno za žaoku i kompaniju. Sledeći album licencno objavljen kod nas (tada) nešto sa nekim "Zen-om" u naslovu nije ni dolazio u ruke slavljenika. Toliko o popularnosti Policije, koje nikad nema kada su ti potrebni, ali su zato uveliko spremni da ti se nađu za vratom pri besmislenim situacijama, a beogradski S.U.S. ima jedan zanimljiv stih na tu temu: "ni milion mrtvih pandura nije dovoljno... ". U, ovom slučaju na Ušću, tri bi bila sasvim lepa brojka. Uostalom i ovi policajci su dobro podmićeni (preko miliončeta ne­čega a ako je i dinara mnogo je, pa za te pare bi naši fuzbalski klubovi mogli da kupe možda i mali nožni prst Drogbin, što bi uticalo na efikasnost naše velelepne fuzbalske lige), koncert ćemo ionako platiti preko nekih komunalija, jer i glavni grad je učestvo­vao u organizaciji istog, neki oprali pare... mada to tako ide, odgledao sam ja više od preko nekoliko filmova sa policijom a i dalje mislim da je jedini dobar Inspektor Kala­han, nikako pofesor Žaoka, otac na minimum 6-oro dece, kojima neće ostaviti ni cent kada bude mreo. S druge strane, pošto neko valjda voli Policiju (načuh da je bilo i onih koji su kupili karte) evo i izveštaja napisanog od strane stalne saradnice ovog dragog mi web-zina, Bobe, koja je mislim baš kao i 85% posetilaca ovog "istorijskog" koncerta dobila karte. Uostalom, ko bi iole normalan klicao u slavu MUP-a, SUP-a, beloglavog orla ili čega već... a polica ionako imam dovoljno za sve CD-ove i knjige i na njima nema mesta za Police. Dobro, možda sam isključiv ali tako je to...
Iako je koncert pop-rock benda The Police najavljivan u velikom svetlu kao događaj godine koji ne treba pr­opustiti, ja bih ga definitivno zaobišla da drug nije dobio karte i pozvao me da idem sa njim.
Bez nekog posebnog oduševljenja, paklenog 24. juna uputih se ka Uš­ću, da počujem uživo te "zvezde" i vidim da li sam nesto propustila što ih nikada u životu nisam slušala.
Najavljenu predgrupu "The Counting Crows" smo sa namerom propustili i na "mestu zločina" bili oko 22 h.
"Policajci" su svoj nastup započeli udarcem u veliki gong, tačno na vreme, pesmom "Messa­ge in a Bottle". Stingov prepoznatljivi glas se ra­zlio kroz jedini put to veče oduševljenu masu ljudi! Usledile su "Demolition Man", "Voices in­side My Head", "Hole in My Life", ali publika mi je delovala prilično uzdržana!
Možda zato što se na ogromnom video-bimu mogao videti svaki izraz lica članova benda (St­ing, Stewart Copeland i Andy Summers ), a to nisu bili oduševljenje i iskrenost; to nisu bila ozarena i nasmejana lica sa muzičkih spotova koja su nam se proteklih tridesetak godina veselo obračala preko malih ekrana.
Sting je pozdravljao 20-ak hiljada lju­di, dobijao aplauz, par puta pozivao da svi podignu ruke i to je otprilike bilo to što se kontakta sa publikom tiče. Pesme iliti "hitovi" su se ređali: "Every Little Thing She Does Is Ma­gic", "Invisible Sun", "Can't Stand Lo­sing You", ali je atmosfera u publici i dalje bila "mlaka"! Veliku većinu nu­mera su izvodili strogo profesional­no, bez trunke improvizacije, tako da je moj generalni utisak da u ovoj svi­rci nije bilo emocija i energije koje bi povele publiku u euforiju! Jedini momenat kada su se članovi The Police-a opustili i dopustili sebi da pokažu da ipak mogu da iskoče iz nekog šablona je za vreme izvođenja pesme "Wrapped Around Your Finger". Kao što je u nekom dnevnom listu objavljena set lista pesama koje će izvesti, tako je i bilo (čak je i redosled pesama bio tačan)! Tim redom došli su i do svoje verovatno najpoznatije pes­me! Da li je ona značila i početak bis-a, ne bih znala da kažem... Svi znamo kako i kada muzičari izlaze na bis, a u ovom slučaju toga nije bilo! Jednostavno su mrak i pauza tra­jali možda minut-dva duže nego kod prethodnih numera, pa eto njih ponovo na bini sa "Roxanne". Još par pesama, između ostalih i "Every Breath You Take" i kraj! Ljudi prosto nisu bili sigurni šta se dešava, dok napokon nije puštena muzika sa razglasa kao znak da se uredno uputimo ka izlazu!
Nemam više šta da kažem, sem da sam shvatila da je jako smešno to što je sve vreme najavljivan spektakl godine i što je ovaj koncert upoređivan sa prošlogodišnjim Rolling Stones-ima. Ne, ovo nije bio spektakl - ovo je bila "odrađena poslednja tezga" za ogro­mnu lovu!
I tako prođe i spe'takl, broj prisutnih ljudi se ne može sa sigurnošću utvrditi po novina­ma oko 30 tisuća, po očima prisutnih ne više od 20.000. Takođe broj karata koji je pro­dat će isto neko morati da istraži, ne pada mi na pamet da plaćam porezom ja jedini koncert policajaca u regionu. A kada malo bolje razmislim, nešto se ne sećam prete­rane istorijske važnosti ovog sastava kako su nas već razni mediji i copy-paste novinari ubeđivali tijekom poslednjih nedelja. Iako pratim inostranu štampu rock orijentacije, iz memorije pamćenja mi ne stiže informacija da je neki bend ili pojedinac pominjao Po­lice kao uzor ili razlog koji ga je nadahnuo da se bavi muz'kom. Možda se ipak treba obratiti onim Japijima iz serije Ali (šta bre ali) Mekbil, koji su oduševljeno klicali Žaoki kada se pojavio u baru i zasvirao jednu... Ma marš u tri mesečina bato...
Text by Boba Ranđelović
(neumesne opaske David Vartabedijan)
Photo by Stanislav Milojković