VOXSTOCK 2008
Ski staza Košutnjak
Beograd, 21.06.2008.
Tradicionalni letnji Blues (sa širim fomama) festival u naš­em glavnom gradu. Valjda je sedmi po redu i to po lepom sunčanom danu, a i toplom ali neka. Prvi put sam krenuo put te famozne ski-staze. Trebalo je to pronaći, nakon mno­gih savladanih uzbrdica ukazao se i taj puteljak koji dovodi do ulaza na festivalski prostor. Normalno, kao i svaki penzi­oner, reših da propustim sve što propustiti mogu i rešen da me sunce ne ubije, stigoh taman na kraj Point Blanka, jednog od naših najdugovečnijih blues bendova. Do, tada je prostor bio sasvim solidno popunjen, negde preko tisuću ljudi, što bi u hiljadama bilo skoro dve, se solidno raspo­redio i uz neizbežne dimne efekte od pozadinskog roštilja uživao u događaju.
Do tada su ih uveseljavali: M.O.J. band ili vam Mala Operativna Jedinica sasta­vljena kao kvartet u kome glavnu rolu imaju Proja (Fuzzbox) i Glava (ex­Stuff), te Katalonsko-Srpska kombinacija Do­wn Home, njih nažalost nisam odgled­ao, ali sretoh posle Hernana Senru (vo­kal, gitara), koga sam u nekoj session varijanti slušao u London baru u Bar­seloni, tada je bio opasan, a čuh i da su sada bili dobri. Šteta što ih ne čuh, ali lenjos' i mrz prema suncu su moje urođene boljke. Odsvirali su i Blue Family & Harp Attack. Jump Blues, sa tri usne 'armo­nike, verujem da su momci iz nekadašnjeg Feel Free To Tip, a današnji Moonshiners uživali u muziciranju pomenutog benda, makar su mi delovali veselo... a možda je to od piva u konzervama... ili od sunca, ipak nadam se da je od dotadašnjeg zvuka koji je do­pirao sa bine iza koje su se već nazirala svetla grada koji retko kada spava.
Uz sponzorsko pivo u limenci, koje inače ne cenim mnogo, a rogove osim onih metalskih volim još manje, spustih se ispred bine da vidim i čujem Wressnig-Crivellard Organ Trio. Uz staj­ling koji jedino odgovara Niku Sloteru, a možda i Don Džonso­nu na acidu, Raphael Wressnig je započeo muziciranje preko svog povećeg Hammonda. Fino, pitko, sa gitarske strane En­rica Crivallera tezgaroški mekano i sa mogučnošću da svaka kompozicija ode u nedogled. Spoj svega i svačega, preko ja­zza, blues-a, pa čak i ubačenih funky-ritmova, koje je nemajući bass u postavi uspešno dočaravo Wressnig putem svog klavi­jaturnog ormana (organa?). I tako sviraše oni nekih četrdeset­ak minuta i uz jedno Crivallerino leđno sviranje gitare, postado­še poprilično dosadni, a onda im se pridružio na bini mađarski usni 'armonikaš i pevač Matyas Pribojszki. Po, meni nije ni trebao da se penje na binu. Niti ima glasa, a još ma­nje pluća za duvanje... ili sam ja bio nadrndan zbog dugog čekanja u redu za točeno pivo, koje mi se ubrzo pokazalo kao loš potez. Takvih vokala i svirača kao što je pome­nuti Matyas ima na tone, možda bih lakše podneo i instrumentale... a ovo... no bilo je za­ista puno poznanika te su Wressnig i kompanija ostali kao pozadinski žamor.
Međutim glavni razlog mog dolaska na ovogodišnji Voxstock behu britanci Nine Below Zero. Bili su opasni pred kraj seda­mdesetih, drljali su svoje uprkos new wa­veu i punku. Tada su imali snage i želje da ne pokleknu. Danas, nažalost trideset godina kasnije, Nine Below Zero iako ko­nstantno koncertno aktivni imaju snage kao i svaki mediokritetski cover band.
Počeli su sa "On The Road Again", dobro postoje li neke druge pesme... možda ne­ka B-strana, možda neka pesma koja nije svima opšte mesto... ali ljudi, ozbiljnosti molim nije BG selendra ili neki pab u engle­skoj vukojebini da ovo može da se radi. Dobro, uvežbani su, imaju dobar scenski nas­tup iako Gary McAvoy (gitara i vokal) deluje kao policijski inspektro iz neke škocke zabiti, ali pumpa on dobro.
I Dennis Greaves (gitara, vokal), baš kao i odlični Mark Feltham (usna 'armonika i vokal) su doprineli opčem veselju koje je na žalost opet bilo prepuno do zla boga naopštijih od opštih mes­ta. Publika je složno pevala "Hit The Road Jack", pa onda nena­djebivu "I Got My Mojo Working", a definitvno raspištoljivanje je bilo na nekom mestu gde su se surele "All Right Now" i "My Geneneration". Tezga, i to opasna, lišena bilo kakve uzbudljivo­sti osim ako za vrhunac bluza i roka ne smatrate Eric Claptona i Dejana Cukića.
Nine Below Zero su na moju veliku žalost opravdali svoj naziv, da su malo manje podcenjivački prišli ovom koncertu prešli bi tu nulu ovako...
A u međuvremenu je i ono točeno počelo da mi stvara prob­leme po stomaku... te ne ostah na festivalu da odgledam još ruske Blackmailers i novosadske The Blueshammer.
Bilo, kako bilo ja i publika se ne slažemo u većini slučajeva, ali ono što je najvažnije je da Voxstock opstaje i da pruža s obzi­rom na finansijske mogućnosti sasvim dobru zabavu publici koje na svu sreću ima.
Trebalo je da dođem ranije... makar bih malo jump-ovao.

Photo by Anamarija Vartabedijan
osim Hernan "Chino" Senra (Barcelona)
photo by David Vartabedijan