NICK CAVE & THE BAD SEEDS
Beogradska Arena
Beograd, 04.06.2008.
I došao je taj dugo najavljivani i očekivani 4. jun!
Lep i sunčan dan do popodneva kada su počeli obla­ci da se navlače na nebo i najavljuju sumorno vreme i kišu - pomislila sam: "Savršena, mračna atmosfera... Fali samo magla i da se iz nje pojavi on!"
Prosto se sve kockice sklapaju.
Ispred ogromne Arene ljudi su uredno čekali da do­biju poveću porciju dobre muzike koju će servirati lič­no gospodin Nick Cave sa svojim Bad seeds-ima.
Veliko belo platno u pozadini bine nije obećavalo grandioznu scenografiju, ali mi je apsolutno odmah bilo jasno zašto je tako - verovatno i nije potrebna! Dok su se hala i tribine punile, tačno u najavljeno vreme izašli su specijalni gosti iliti pred­grupa - Ed Kuepper - bivši gitarista The Saints-a i The Laughing Clowns-a i Jeff­rey Wegener - bivši bubnjar takođe ova dva benda, a isto tako i član The Birthday Party (ranijeg benda Nick Cave-a). Ovaj očigledno dobro uigrani tandem prašio je po pomalo rezervisanoj i vidljivo nestrpljivoj publici. Punih sat vremena širili su pozitivnu energiju i pokazivali svoje umeće i virtuoznost svako za svojim instrumentom! Reći ću samo - kvalitetan uvod u ono što nas je čekalo!
I nakon pola sata pauze, svetla su se ugasila, The Bad Seeds-i su izašli na stage, a gromoglasnim aplauzom dočekali smo Nick Cave-a i njegov prepoznatljiv "ludački" pogled! Zagrmeli su! "Night of the lotus eaters" - na samom početku psihodelija i lagano uvođenje u poslednji, 14. album, a već sledeća, naslovna "Dig, Lazarus dig!!!" podigla je atmosferu (bar koliko sam videla iz prvih redova gde mi bejasmo). Prisan sa publikom, lud za klavijaturama i sa dairama, između numera sa "Dig, Lazarus, dig!!!" albuma, koji su uspešno predstavljali u najboljem svetlu ("Midnight man", "Moonland", "Today's Lesson"), na oduševljenje publike veoma vešto su uklapali dobre, stare, mračne - "Tupelo" ('85.), "The Mercy Seat" i "Deanna" ('88.), kao i "Red Right Hand" ('94.) i "Papa Won't Leave you, Henry" ('92.).
Bez obzira na godine, ništa manje provokativan no u svojoj mladosti, svojim prodornim, dubokim, skoro hipnotišućim glasom i svakim svojim pokretom izazivao je oduševljenje i vrisak (he, he kod ženskog dela publike to se graničilo i sa delirijumom ). Ne bih znala zašto su Cave-ovi Bad Seeds-i "bad " (loši), ali sada znam da prokleto dobro sviraju i prate energiju i glas ovog "mračnjaka". Za razliku od jasno eksponiranog ludila '90 - ih, kao i na samom koncertu u SKC-u 1990, sada smo pred sobom imali Nick Cave-a koji je to ludilo vremenom kanalisao na mnogo prefinjeniji način, izazivajući isti dojam kao i tih '90-ih. "The Ship Song" ('90.) posvetio je onima koji su prisustvovali te godine njegovom nastupu. Rekao je nešto tipa - Svirao sam je tada - sviram je ponovo ovde, za vas. Znači, ludilo onda - ludilo sada! I kao što Nick Cave sve vreme koketira sa publikom, tako i u njegovim pesmama između sebe koketira i naizgled nespojivo - ljubav, smrt, magija, snovi, lascivno... A tako nešto, istini za volju, polazi za rukom samo najboljima.
Kao što su koncert počeli numerom sa poslednjeg albuma, tako su i završili sa "More news from nowhere".
Oni su napustili stage, ali mrak i klicanje iz prepune hale obećavali su njihov povratak. I vratili su se! Gospodin Cave je čak i želje ispunjavao - između ostalih, za "The Weeping Song" ('90.) kaže da godinama nije izvođena.
Fantastična i dirljiva "Into My Arms" - prigušena svetla i Nick Cave za klavijaturama (na žalost nije bilo klavira), sam sa 10.000 ljudi! Izuzetno!
"Lovely creature", "Stagger Lee"('96.), a euforija u publici nije jenjavala.. Pozdravio nas je još jednom, ali uzalud! I posle više od dva i po sata fenomenalne razmene energije, vratili su se po drugi put. Za sam kraj izveli su obradu Bob Dylan-ove "Wanted Man", (inače posvećene Johnny Cash-u) na samo njima svojstven način. Još dugo se obraćao publici, rekao nam da smo "fucking fantastic" (eh, što smo bez lažne skromnosti i sami znali) i poručio da neće čekati narednih 18 godina do ponovnog susreta.
Na kraju, ljudima dobre stvari treba davati na kašičicu... A to su definitivno ovakvi koncerti. I pored mog pokušaja da dočaram atmosferu, mislim da je to jednostavno nemoguće, jer Nick Cave-a zaista treba i videti i čuti live!
Text by Boba Ranđelović
Photo by Stanislav Milojković