LEGACY FESTIVAL
Expo Hala
Beograd, 30-31.05.2008.
Eto i to se dogodilo. Prvi HM festival u ovoj zemlji, čiji je program prevashodno baziran na inostranim HM imenima (komada trinaest, ispostaviće se kao baksuzan broj) + dodatkom (komada pet) domaćih snaga. Legacy Promotion su na ovaj način zaokružili svojih skoro tri godine delovanja i vrlo hrabrog rada u opće nepovoljnim uslovima. Na njihovu žalost, nepovoljni uslovi su bili itekako prisutni i na ovom dvodnevnom skupu. I to je poražavajuća činjenica, jer line-up bendova koji su svirali je morao da itekako privuće veći broj posetilaca od onoga koji se dogodio u odličnoj za rad i koncerte Expo hali. Pet meseci aktivne reklame evidentno nije dovoljno za ovdašnje "pratioce" HM dešavanja. "Skupa karta" (pa nek neko ode u inostranstvo nakoncert i neka sabere sve troškove te neka se preračuna posle toga), ne bi trebalo da predstavlja "opravdani" razlog za prisustvo svega 1000 posetilaca po danu. Lično, čini mi se više da je nezainteresovanost učinila svoje, kao i želja za boljim krivljenjem kičme ispred kompjutera, umesto za stajanjem uspravno u klimatizovanoj hali. Jeste da, dvanaest sati programa po danu je mnogo, te ni ja nisam izdržao sve to, pogotovo posle pijanke sa Obituary, Rage i Destruction, ali moglo se i probrati, makar je satnica postojala.
Prvog dana uz malo kašnjenja festival su otvorili grcite Septic Flesh. Odličan zvuk, rasveta i dobra bend, iako taj tip metala ne spada u moje interesovanje danas.
Behu kompaktni, sigurni i pobraše ovacije. Onda je usledila malo duža pauza zbog nameštanja opreme za Vader, kojima je sada već mnogo više publike klicalo. Beše im to treći put u BG-u i behu sasvim solidni. Došlo je i do vremena za promenu zvuka. Threshold. Ma ima tu i progresive i heavy-a i power-a, sve na jedom mestu i sve izuzetno usvirano. Sa "Slipstream" su otvorili koncert. Usledile su "Pressure" i "Hollow", da bi pri sredini nastupa odsvirali odličnu "Pilot In The Sky of Dreams". Za kraj je ostavljena vrlo dobro izvedena "This Is Your Life". Sat vremena vrlo dobre predstave benda čiji početak imena nema veze sa zvukom koji nude.
Uz malo drame iza scene, veterani Destruction se popeše na binu. Ubitačna trojka. Vrlo nabijeno, bez ikakvog prenemaganja, ali na scenu stupa ton-majstor i to njihov, te sasvim uspešno doprinosi opštem prštanju zvuka, odpanjivanju razglasa i sve odlazi u do vraga... a to je valjda i mesto gde se ide posle destrukcije. Nebitno bilo ih je zaista teško odslušati a ne izložiti uši, koje su mi draga uspomena još od rođenja zaista bespotrebnom ataku. Nema veze upamtiću Šmira, kao tipa koji je dobar lik, a može i da popije... međutim da se ne lažemo daleko je to od one razuzdanosti koju su imali na početku karijere kada su prašili "Bestial Devastation". Na sveopštu nesreću isti ton-majstor je ostao na mestu, tako da su i Rage pretrpeli njegov zvučni desant.
Doduše možda je njima na bini i u monitorima slika i bila u redu, ali iz razglasa je izlazilo nešto zaista očajno. A oni su se baš trudili da svoj paistorijski neobrađeni heavy-metal sa klasičnim power navijanjem što bolje odsviraju i razgale publiku. Ima ljudi koji to vole, ali to je tako jednostrano i dosadno, da čak i naučena virtuoznos' u svim klasičnim HM pozama, napirlitanog na nemački način gitaroša ne može da umanji količinu zevanja koja se javlja pri susretu sa njihovim pesmama. Ko ih voli svaka čas' ali to je isuviše traljavo za vreme današnje. A i dramili su pre izlaska na binu ko primadone, e da su samo ostali i videli profesionalnost Testamenta sledećeg dana... A do tog sledeeg dana, skrhan umorom jedva da sam ostao na Obituary-u. Vidno "veseli" (što i nije čudo s obzirom na tamanjenje cateringa), momčad sa Floride jedni od predvodnika death metal zvuka, svojih sat i dvadesetak minuta otprašiše impresivno. Zanimljiva je transformacija John Tardy-a od jednog sasvim finog i opuštenog čoveka u "urlajuču zver" na bini, kome u paru odlično pristaje i gorostasni basista Frank Watkins. Nema, Obituary su mašina koja radi punom parom od 1989-te i nema nameru da stane, a i što bi, kada joj dodatnu snagu daju mlađi Tardy, kao i sada već punopravni gitarski dvojac Ralph Santola (izuzetna zamena za West-a) i Trevor Peres. Za mene je prvi dan bio završen "umrlicom", a na bini su se još očekivali Pain Of Salvation, Dark Funeral i domaći predstavnici The Stone.
Lebdelo je pitanje, hoće li drugog dana uopće i biti. Bilo ga je. Legacy promotion su se potrudili da se Festival desi i to je ono najvažnije. Doduše drugi dan se desio sa skoro tri sata zakašnjenja, tako da su domaći bendovi: Tibia, Simargal, Bombarder i Amon Din morali da skrate svoje nastupe. Finski Finntroll se nisu ni pojavili na festivalu, jer su dan-dva pre toga odustali i od svirke u susednoj nam državi i tako je nekoliko ljudi iz Nemačke koji su došli njih da čuju i vide ostalo uskraćeno za porciju folk-metala. Ne znam da li su još nekome Finntroll zafalili, ali na svu sreću prazninu su popunili fenomenalni Unleashed.
Evropski, odnosno švedžanski smrtni metal se umnogome razlikuje od američkog, i to su Unleashed nedvosmisleno potvrdili. Opasan kvartet posle "drmatičnog" introa je krenuo da tutnji sa "Blood of Lies". Urlike pobesnelih švedžana publika je u startu primila s neskrivenim simpatijama, a ovi su im se odužili tačnim i odličnim nastupom na kome su predstavili presek dosadašnje karijere. Kao štoi je i očekivano posle "crnog horizonta", morali su da ustanu i "The Immortals". Opšti delirijum posle koga je usledila "Into Glory Ride". Imaju Unleashed šlifa za takvu vožnju. U toku izvođenja njihove himne "Death Metal Victory", pri kojoj su "njihovi ratnici" složno uzvikivali refren, došlo je i do tradicionalno ispijanja piva iz zaista smrdljivog roga od ovna (peru li oni uopšte te rogove?), te prosipanja istog po prvim redovima "smrtno-metalnih" ratnika. Za sam kraj iako su se Amorphis već drndali oko vremena izlaska na binu, Unleashed su gromoglasno isporučili i "Before The Creation Of Time" i otišli sa bine direktno ka Asgardu. Zaista impresivna i ničim ukročena neobuzdanost. Baš tu neobuzdanost je pratilo i sviranje Paul Bostaph-a u bekstejdžu na za njega svežoj "Tami".
A onda elegični-smrtni-progresivni Amorphis. Njihove ploče su izuzetno složene, slojevite i kao takve ne baš pogodne za živu prezentaciju. But, don't lay Devil. Amorphis, iako ih ne pra­tim još od "Am Universum" albuma (sa istog odsviraše samo "Alone"), behu močni i nepogrešivi. Ozbiljan bend sa ozbiljnim zvukom i opasnim frontmenom. "My Kantele" beše predivna, "Against Windows" opčinjavajuća, a ostatak materijala uzbud­ljiv i mnogo življi nego na albumima. Vrlo, vrlo dobar bend uži­vo. I traju dugo i svirali su dugo i neka ih sreća prati...



I došlo je vreme za trenutak koji je večina posetilaca čekala, iako je morala da popri­čeka još malo. Testament su kao i mnogi Amerikanci nabaždareni na 110V. Treba se poneki put i setiti da je na starom konti­nentu za udar groma potrebno 220V, što ne­kada davno odrecitova i Bajaga. E, kada se taj sičušni uzrok kašnjena otklonio tajfun pod imenom Testament je mogao da se sruči na 1000 (tu i tamo) posetilaca. Ne, nije to tajfun, to je tornado, možda i uragan, u svakom slučaju nešto što prelazi i ruši zid "Over The Wall". Da. Ne može drugačije, posle svega odgledanog u ta dva dana, došao je red i na šou. Testament to znaju, Testament to umeju i Testament su bili itekako raspoloženi uprkos svim nedaćama. "Into The Pit" je nastavila silovit napad. Pevač iz jedne domaće grupe, inače direktor u nekoj firmi i otac dvoje maloletne dece je skakao iz pit-stopa u masu. Legendarni thrash sastav je bio tu i otkidao meso sa kostiju. A, onda se opet pojavio njihov tonac i preterao sa glasnoćom. No, zbog testamenta vredi i to otrpeti. Bostaph je tukao "tamu" kao sumanut. Nevrovatni i briljantni jazz-metalac Alex Skolnick se obračunavao sa svojom Les Paul gitarom, očiglednim produžetkom njegovih prepona. Greg i Eric su dolivali ulje na vatru sve vreme. A indijanski poglavica Chuck Billy, e, Chuck Billy, ta gromada od čoveka je bila izuzetno srećna i to se videlo pri svakoj pesmi, usput je prikazao i zavidno poznavanje sviranja gitare po svojoj polovini stalka mikrofonskog.
Tražio je od Beograda da praktikuje ono što treba... da legendarni rif za "Practice What You Preach" je usledio. Iako, naš glavni grad i nije baš "Apocalyptic City", ta pesma nije bila na odmet. Odavno, ali odavno se nisam naježio na koncertu. Na Testamentu pri početku "Souls Of Black" to mi se desilo već treći put. Novi album su najavili sa pesmom "More Than Meets The Eye", na prvo slušanje, vrlo dobra kompozicija. Podizanje srpske trobojke na kojoj je ispisana dobrodošlica ovom nepravedno zapostavljenom bendu... samo je još pojačala energetski naboj koncerta, koji su na žalost zbog kašnjenja morali da skrate. Završili su sa "Disciples Of The Watch" i nestali u tami. Zaista, posle ovakvog adrenalinom nabijenog nastupa i prisećanja nekih događaja od pre dve decenije, nisam ni pomišljao da ostanem na poslednja dva najavljena benda, a to su bili Belphegor i The Foreshadowing, simpatični Italijani, koji su bivajući ispljeni za neodržani Adria Fest došli u Beograd, ali svima je bilo jasno da će njih odgledati samo oni koji čekaju ranojutarnja prevozna sredstva GSP-a. Žao mi je zbog njih, ali posle Testamenta treba stati i vratiti glavu nazad na mesto. Da, posle "umrlice" logično "testament". Raspored je baš onako čudna stvar i ovde je očigledno imao smisla, još da je bilo više očevidaca, ovako mnogo njih ostaje krivo za "ubistvo" festivala koji treba da ostane u nasleđe i narednim generacijama. Šteta. Svima koji su bili svaka čast.
Photo by Anamarija Vartabedijan
Unleashed photo by Aleksandar Zec