357 STRING BAND, 888
DNK SKC
Beograd, 12.05.2008.
Sećam se da sam kao klinac igrajući se sa tzv. vojnicima, od­nosno plastičnim figurama u srazmeri 1:32, ne onim 1:72 (a i to je jedva dovoljno za nizinu prosečnog Hobita), koje su uglav­nom predstavljale kaubojce i Indijance, da bih sebi stvorio ugo­đaj Divljeg Zapada, uvek vrteo na gramafonu neku ploču prigo­dnog naziva "Country & Western Movie Themes". Sve to ostaje u podsvesti i vrlo lako isplivava na površinu kada čovek sazna da bend kao što je 357 String Band dolazi u grad.
Da, da Country, Hillbilly, RockajBili i punk energija na jednom mestu, opet u nedovoljno popunjenom ali ekstatičnom klubu DNK, jedinog pravog rock stecišta u gradu SKC-a.
No, pre malopre pomenute četvorke (kvar­teta, kako ko oš'), nastupili su 888 (popu­larno "osmice") iz Beograda. Jake britan­ske punk uticaje, sa dodatkom 'armonike i vrlo angažovane tekstove, zaključno sa demo-hitom "Numerisana roba", vrlo us­pešno da ih iko shvati je sprečio ton-maj­stor. I to vrlo, vrlo uspešno.
Uhvatiti šta Sale peva, šta Ivan svira na gitari ili u prvim pokušajima čuti apsolutno nečujnu Brankovu 'armoniku (neki put ton­majstor mora da pogleda na binu, valj­da) bilo je nemoguće, jedino se mogla naslutiti želja benda da pruži dobar nastup, po­jačan The Clash i Billy Bragg obradama.
No, to je bilo apsolutno nedovoljno za donošenje bilo kakvog ozbiljnijeg suda o sve pri­sutnijem bendu na domaćoj underground sceni.
Kada su 888 završavali svoj četrdesetominutni set, zaista sam se zabrinuo i za zvuk koji će doći iz razglasa u toku nastupa momčadi iz Viskonsina.
A, strah je uvek opravdan, u prvih nekoliko pesama, ton-majstor nije mogao da se odluči kome od trojice pevača da pojača mikrofon, tako da je sve pretilo da se pretvori u klasi­čan disaster uprkos izuzetno razig­ranom hillbilly-crossoveru. To su pr­imetili i momci iz Viskonsina, tačnije Milvokija (a od tamo su i Wnada Ch­rome & the Leather Pharaohs), te su u jednom momentu, kada je zvuk došao negde do nečega što se približno može nazvati i normalnim odnosom, rekli drugu ton-majstoru da više ništa ne dira po mikseti. Pošteno i sasvim opravdano. Ton-majstor crveni karton, a mi smo mogli da uživamo u ostatku muzičke utakmice.
Elem, momčad sastavljena od rockajBili kontrabasiste (Rick Ness, da li ima veze sa Mike Ness-om?), Švarcenegerosvske konstitucije, tamburaša Korn-ovskog izgleda (Jayke Orks), ak­ustičnog gitar-plejera klošarskog izgleda (Derek Dunn) i ben­džiste turističkog izgleda (Joe Huber), je uprla svo svoje zna­nje u prste želevši da pokaže kako Nešvil više ništa nema da uradi po pitanju već pomenutih muzičkih pravaca, već da je epicentar svega toga sada Viskonsin. Dobro, to je primer lo­kal-patriotizma, ali neka im, uzgred neko od njih je imao i na­lepnicu na kojoj piše "don't f..k with Wisconsin", bacivši samo letimičan pogled na kontrabasistu, bilo ko bi odustao od te ideje, neka im i lokal patriotizam, bitno je da su oni uspeli da nateraju sve u sali da igraju. I dobra im je ta njihova nardona muzika, pa nekar je i oni sami prave i neka svojom punk-furioznošću odstupaju od tradicionalnih vrednosti koje taj zvuk nosi. I neka, te večeri je opće veselje bilo prioritet, kao i neverovatna, do perfek­cije, a opet ležerna instrumentalna virtuoznost svih članova kvarteta, koja apsolutno ni­koga (osim možda ton-majstora) nije mogla da ostavi ravnodušnim. Penjanja po "me­čki" je bilo više puta, drugi put na "mečku" se popeo i tamburista, bilo je i pucanja žica u "country" zanosu, ali ono što je bitno bila je neverovatna razmena energije kao i nošenje Dunn po publici, dok je ovaj "vikao u megafon", koja je 357 String Band naterala da svoj set produži na paklenih sat i četrdeset minuta, posle kojih su i sami akteri kao i publika bili očigledno itekako prezadovoljni. "I Wanna Riot", yes, bre!
Photo by Anamarija Vartabedijan