THE DAMNED
Park kod Filozofskog fakulteta
Novi Sad, 09.05.2008.
Posle mnogo peripetija i nesporazuma između gradskih vla­sti i SKCNS oko održavanja tradicionalne manifestacije "Rit­am Evrope", vlasti su ipak isterale svoje i primorale "Ritam" da mrdne na drugu lokaciju, da bi oslobodile sebi Trg za je­dan drugi tradicionalni festival koji su ove godine zamislili ra­nije no obično.
S jedne strane dakle, tu je bio Van Gogh, a s druge The Dam­ned. Trebalo je izabrati, i ovog puta to je bio lak posao.
Britanske legende punka rado su se odaz­vale pozivu da na Dan Pobede nastupe u našoj politički nestabilnoj, ali dokazano gos­toprimljivoj i nadasve opičenoj zemlji... ne­posredno pre njih, svirale su domaće sna­ge, Ragman, Piknik i Blitzkrieg, i propisno zagrejale masu za iščekivane Prokletnike. Sudeći po mom satu, koji je iz preke potrebe namešten malo ispred realnog vremena, momci su iskočili na binu već oko 22.20.h, desetak minuta ranije od predviđenog (ruš­enje fašizma nema da čeka, pa makar ga se samo i sećali). Usledilo je jedno furiozno "Good evening" i prašina je poletela sa "Love Song". Nema zezanja, zarazna melodija odmah je odredila vetru pravac... Ostr­vljani su se raspištoljili (a da nisu Seks pistoljasi. Op. D.V.) i krenuli punom parom.
Tonac je bio besprekoran (Djuro majstore! Op D.V.). Čist i bogat zvuk, razlegao se duž celog keja u noć. Njihova dana­šnja postava izgleda ovako, pored dvojice "originala" Dave Vanian-a (vokal) i Captain Sensibile-a (na gitari), tu su sjajno uklopljeni virtouzni klavijaturista Monty Oxymoron, basista St­ew West i bubnjar Pinch. Reč matorci im ne pristaje, o ne. Drugom numerom "I Just Can't Be Happy Today" su malo primirili stvar, pa opet dali gas, pazeći da održe svežinu i pu­nu pažnju. Uopšte uzevši, delovali su zaista vrlo osvežavaju­će, nekako zdravo. To je valjda to, kad neko zna i ume. Pa još i podeli… dobra su stvar ti saveznici, heh. "Amen" je protu­tnjila, "History of the World" je počistila što je ostalo. Captain Sensibile reče kako se dobro zabavljaju i da bi nam rado sad odsvirali "Blue Danube", ali da ne znaju... (hehe, samo ti stari praši svoje znanje i sve štima). Bilo je tu dosta di­namike, nameštenih poza, skakanja i teatralnog karikiranja po bini, koje je začudo jako simpatično delovalo. Monty, koji mi je potpuno delovao kao neki "mad professor", je ne­koliko puta napuštao svoje klavijature da bi mahnito skakao na sredini bine, mlatarajući nekontrolisano čime god je stigao, a po bar polovini njegovih pokreta reklo bi se kao da mu je časove plesa davao lično Serj Tankian. Publika beše oduševljena. Te naoštrene klavijature u formaciji punk benda obično mogu samo da uozbilje i pospeše zvučnost. Još jedan dokaz da je pravi izbor večeras bio park, a ne trg, je vremešni kamerman u kožnjaku (osim njega bile su i tri statične kamere), koji je skoro celo vreme "operi­sao" po bini - ne skidajući široki osmeh s lica. A to se kod nas baš i ne viđa, jel', naprotiv.
Posle "Born to Kill", "Dr. Jekyll and Mr. Hyde", i još jedne laga­nije koja je bogme potrajala, zapržili su "New Rose" i nas­tade opšte ludilo, koje se dalje samo pretočilo u "Smash It Up", s kojom su i završili regu­larni deo nastupa. Silazivši s bine, Dave Vanian je umesto da skrene desno u šatorski ba­ckstage, opičio energično levo do ograde pred publiku, koba­jagi greškom, ili pak da baci one closer look, ko bi ga znao (zaista se bio upiljio u mo­mentu). Dok smo se mi osvestili da je sišao k nama, već je zaokrenuo nazad u šator. Prokletnik… Pauzica je potrajala dos minutos, i evo ih na bis. Dave je najavio neku im­provizaciju van set liste, i izvinuo se unapred na eventualnoj neusviranosti, mada su se do sada, perfektno poklapali u svemu. Otprašili su još dve meni nepoznate (šteta što ne uvrstiše i sjajnu "Ballroom Blitz" obradu), i završili sa "Noise Noise Noise". Vidno zado­voljni, ali ne i preumorni(!), uz iskrenu zahvalnost na pozivu (i sve pohvale našem pivu, molim lepo), otpozdraviše publici i odoše. Bilo je to pravo malo energetsko tuširanje, u trajanju od jednog i po sata, i visoki profesionalizam, koga smo svi valjda tako željni.
Za kraj bi se moglo i ovako zaključiti: Don't know 'bout the Queen, but God had sure sa­ved us the Damned, alright!
Text & photo by Tamara Jakovović