TUNNEL OF LOVE, JACK OF HEART, ŠMAJSER
DNK SKC
Beograd, 09.04.2008.
Da kao što napisah u prethodnom izveštaju. Bilo bi zaista lepo kada bi na pojedinim koncertima bilo više od preko nekoliko po­setilaca, u ovome slučaju više od 63 komada, što i u ljudstvu či­ni takođe 63 ljuda + preko nekoliko koji su ulazili pri kraju doga­đaja, kada se u suednom klubu (Living Room) razglasilo da ne­ki "ludaci" sviraju u sali (Sali? Sally, hm?) pored.
A i da sam ja okasnio jesam.
Kao prvo nisam verovao da će koncert zaista početi u najavljenih 22h, a i Barcelona je igrala sa onim nesposobnim nemačkim klubom, koji je nekim čudom uspeo da se plasira u četvrtfinale Lige šampiona.
Dobro, Barcelona je dobila tekmu, tako da sam ja mirne duše došao do DNK-a i suočio se sa traumatičnom ali istinitom či­njenicom, koncert je počeo na vreme, a Šmajser su završili svoj nastup.
E, tako da ćete ovoga puta ostati uskraćeni za moje hvalospe­ve upućene jednom od najboljih bendova sa ovih prostora, a tek što mi beše krivo kada mi je Željko (Roze poze), rekao da su odsvirali i jednu obradu Ramonesa, ne bi li podsetili ljude na 15.04, dan kada je Joey umro.
A onda dobih jedno nebranjeno pivo (opet nije bilo crnog... ccc...) i sačekah početak nastupa Parižana, koji su mnogo davili po bini, izvrša­vajući "poslednju štimku", pred nastup.
Duga je bila ta pauza, ali krenuše Jack Of He­art, ne baš slavno, doduše to nije njihova kri­vica, glas se jedva čuo, solo gitara još manje, ritam gitara beše prštala, bubanj ubijao... a onda videh ko radi ton... joj... to je isti onaj ba­ja koji je radio i na "Basement blues festivalu". Za sledeću svirku se prijavljujem lično da sta­nem za miksetu, kroz sve ove godine, što pro­đoše pune muka, naučio sam šta koji gumbić na mixeru znači, za razliku od nekih pla­ćenih za taj pos'o. Bilo kako bilo, Jack of heart su mi mnogo "noise" nastrojeni, a to nije ni približno jedan od meni bliskih muzičkih izraza, beše tu i nekih blues pasaža i punk rkanja, ali ništa što bi meni bilo dovoljno konkretno. I lažno su najavili kraj, ispostavilo se da su posle te lažne dojave opleli još dvadesetak minuta... mada su nakon svog upornog delovanja sa bine i uspeli da nateraju pomenuta 63 (minus mene) ljuda na aplauz. Ajde de, stranci su red je da budemo dobri domaćini... valjda?
A ondak, šok. Binska oprema je krenula da se snosi na sredinu kluba (metrički), pri zidu. Promena lokacije za sledeći bend Tunnel of Love. Na podu kluba, behu postavljeni samo gitarsko pojačalo ukrašeno nečim što bi se sa mnogo mašte moglo nazvati u ukrasom za novogodišnju jelku, doboš, kontru i indijaner. Kojina formacija benda u ovom slučaju ode u propas', gitara miki a ne bas. I tako postaviše ljudi to i odoše da se presvuku. Ugasiše se svetla, sva bre!, a oni se pojaviše goli do pojasa u crnim šorcevima sa sve crno-belim vodoravno prugastim hulahopkama. I krenuo je lo-fi pakao. Gitara koja se čula samo iz pojačala parala je prostor, a bubnjar se pošteno trudio da je nadjača. Pevač je probao da se izbori sa njima dvojicom i sve vrme je urlao koliko ga je grlo nosilo. Kada je došlo do zamora grla, gitarista je preuzeo mikrofon, te ovaj gitaru i kanonada se nastavila. Rifovi su prštali praćeni plemenskim bubnjanjem a sve je bilo uvijeno u punk-garage foliju. Polivanje pivom učanika od strane predgrupe je samo još više napal'lo Tunelaše, te je pevač počeo da se penje po šanku, nastavljajući sa urlanjem, čak je imao i pokušaj podvirivanja pod suknju jedne vušepla, pri klečečem urlanju no to mu nije urodio plodom. Uostalom, šta bi u onom mraku, koji je jedino bio prekidan svetlošću bliceva, mogao i da vidi.Sve u svemu završili su sa "Wild Thing", to je jedino što sam prepoznao, bili su energični i bizarno blesavi, ali nikako muzički jasni, iako kombinacija ovih instrumenata daje neophodno meso, ali moj utisak je da tu fale pesme...
No, ipak beše zabavno mada ne za neko dugo seća­nje, baš kao ni nastup četvrtog benda (jedini koji sam zakačio) Violent Chapter na promociji Castle festivala u Living Room-u, gde nas je put naveo posle. Momci sviraju dobro, ali nekako mi se čini da sa tom nu ko­mbinacijom kasne jedno, pa minimum, osam godi­na... ne znam, mene ni Korn nikada nije uspeo da im­presionira za razliku od nekih članova pomenutog be­nda... ali dobro je da i ovakvi bendovi postoje jer to daje sceni neophodnu širinu... videćemo sve to pri boljim uslovima na Castle festu, dotada...
Photo by Anamarija Vartabedijan