RADIO MOSCOW
DNK SKC
Beograd, 24.02.2008.
I sada nakon ovoga što preživeh, dozvoliću sebi da se tako izra­zim, mogu slobodno da kazem da se više neću premišljati da li da odem na koncert benda koji:
a) nikada nisam slušala,
b) u opisu muzičkog žanra kome pripisuju ono što sviraju na­broje više pravaca (možda čak na prvi pogled nespojivih), te može i pogrešno da se zaključi o čemu se tu radi i
c) ako i pređem preko prve dve tačke, iz svih dostupnih izvora (čitaj internet) od­ređeni bend, zvuči dobro, ali ipak malo dosadno ili njanjavo. A zašto!? Zato što sam se i 24.02. kao i prethodnih nekoliko puta, puna sumnje (i svaki put samo iz gore navedenih razloga), uputila u malu salu SKC-a na koncert jednog takvog benda; da bih posle samo par minuta nastupa istog, a ovog puta to beše Radio Moscow, osta­la u čudu, pitajući se - šta se to, dođavola (ne nisam bio na koncertu op. D.V.), dešava gore na bini?!
Zapravo, desila su se tri mlađana momka iz Ajove ( i pri tom ne znam odakle im ideja da se nazovu Radio Moscow) koji su i u naš grad, pred malobrojnom (70-ak posetila­ca), ali zato vidno raspoloženom publikom, otprašili svoj repertoar sa aktuelnog im prve­nca nazvanog, gle čuda, "Radio Moscow"!
Psihodelični blues rock garage­sve to je lepo upakovano u kristalni zvuk gitare Parkera Griggs-a.
On pomalo "Hendrikovski" rustični road-house blues vozi po vratu svoje gitare bez imalo napora, rušeći granice lako prepoznatljivog zvuka s' kraja 60-ih i početka 70-ih godina, da bi samo tren kasnije besneći srljao u vode "prljavog" garage-punk-a, rockabilly i trash-a, a sve to kroz jedan so­lo. Bilo je tu, čak i pucanja žica. Vešto, nema šta! Najmlađi član, Zack Anderson, je to odvažno pratio na svojoj polu­akustičnoj bas gitari (koja, morala sam da primetim, uma­lo nije veća od samog vlasnika iste), čineći dolazeći zvuk punijim i težim. A sve to ne znam kako bi zvučalo da za nji­ma u more kvalitetne svirke ne uleće Paul Marone, pomahnitali bubnjar, koji ne štedeći ni bas pedalu, ni palice (čak mu je u sred svirke jedna odletela na sred bine), a sebe najmanje daje celokupnom ugođaju furioznost i prekopotrebnu dinamiku (čisto da bi opravdao garage i psychedelic u izboru pravca kojim idu). S obzirom da je gore pome­nuti Paul Marone bubnjar samo na koncertima (na albumu je bubanj svirao sam Parker Griggs, inače bivši bubnjar benda Cover Duck), odmah mi beše jasno zašto ovaj bend uživo zvuči mnogo dinamičnije!
Lepo sam rekla čim su krenuli sa prašenjem da bubnjevi jedu malu decu (bubnjevi ka­nibali, prvi put čujem za to. op.D.V.)! I ostala sam pri tom mišljenju!
"Whatever Happened", "Mistreating Queen", "Frustrating Sou­nd" i fantasticna "Fuse" samo su neke od numera sa aktuel­nog albuma koje su momci u jednočasovnoj svirci predstavi­li u pravom svetlu našoj publici.
Sve u svemu širili su talas dobre atmosfere na sve prisutne, što se moglo videti i na kraju kada smo gromoglasnim apla­uzom izmamili njihove osmehe i povratak na binu!
I mada se sve vreme nisam mogla oteti utisku da izgledaju kao da su se prvi put sreli upravo tu na bini, ukoliko se paž­nja usmeri isključivo na jedan od instrumenata, ipak se is­postavilo da je ovakva kombinacija pakleno dobra i itekako moguća!
Nadam se da ćemo imati priliku da ovu fantastičnu trojku (ah, da Fantastična četvorka je strip op. D.V.) vidimo i čujemo još koji put! I to što pre!
Text by Boba Ranđelović
Photo by Anamarija Vartabedijan