HOSENFEFER, PSYCHO SONIC BORIS & HOSENFEFER, SCHIZOPHRENIA, RAGMAN, KONTUZIJA
DNK SKC
Beograd, 07.02.2008.
Ljudi očigledno ne čitaju novine, ne gledaju plakate i boli ih za sve što se oko njih dešava, osim uvek vrlo, vrlo malog broja lju­di koje nešto drugačije interesuje. No, taj broj je uvek izražen u zanemarljivim promilima i to se nikada neće promeniti na ov­om podneblju pa makar nestali i poslednji izdanci "opasnog" ro­cka oličeni u delu Gajde i Naleta ili Nevernih baba. Suma su­mmarum, devedesetak ljudi je došlo da čuje bendove okuplje­ne oko Basement Blues etikete, jedine izdavačke kuće u ovoj državi (?), koja se bavi ga­ražnim punk rollom i sličnim energetskim vrednostima.

Kontuzija beše prva na bini.
Trio (dve devojke + mladac na basu odeven kao rokajBili), opičiše po Ram­ones zaostavštini, ukrasivši je malo sa Misfitsima i još nekim pesmama. Pub­lika se lepo zabavljala, reagujući kako dolikuje na standarde njujorške četvor­ke, izvedene od Svilajnačke trojke. Iako je bilo manjih razmimoilaženja u ins­trumentalnom delu, Kontuzija je ostavi­la vrlo dobar utisak, a tonca treba obe­siti za primer ostalim toncima ili onima koji žele da to postanu. To je bre odgovaran i ozbiljan pos'o, ali ovi tonci (da ne kažem ton-majstori) što upadaju u paket sa iznajmlji­vanjem sale, to očigledno ne znaju. Pa nema na mikseti baš toliko dugmića koji imaju neko skriveno značenje... ili možda... Ma, za Kontuziju, novčanik gore i što više koncerata u budućnosti, kako bi izbegli zamku završavanja pesama na isti način.

Ragman odlučiše da nastupe drugi.
Surf-rock sa garžanom gitarom.
Možda i garažni-surf, možda i nešto dr­ugo... ali ja njih i dalje ne mogu da 'uv­atim i da ih turim u neku moju muzičku fioku. Svejedno, ovoga puta su mi zvu­čali mnogo nagruvanije i sigurnije ne­go pre nekih desetak meseci kada sam ih poslednji put gledao... a i os­vojiše simpatije svih koji su ih prvi put slušali uživo.
I iskreno mi je žao što se solo deonice gitariste uopće nisu čule (obesite tonca!), već se samo gledajući mu u ruke moglo naslutiti šta se svira.
Normalno, kao što je i običaj na njihovim nastupima, vokalni doprinos i to u ulozi gl­avnog, dao je i bubnjar, što samo doprino­si instrumentalnoj potkovanosti ovog ben­da, koji evidentno može mnogo.
Samo, kada bi zvuk gitare bio na klinu i bio onako surfast, mislim da bi sve bilo mno­go ubedljivije.


Schizophrenia je bila u osla­bljenom sastavu.
Zašto drugog gitariste nije bi­lo, pojma ne znam (kako se kaže ­povreda primicača, ču­veni Stankovićev alibi), ali to im nije nimalo smetalo da za svojih četrdesetak minuta ub­edljivo otpraše svoje viđenje energetskog rock'n'rolla.
U tome nema ničeg šizofrenog, sve pes­me su vrlo dobro postavljene, bez ikakvih prenemaganja, sve u slavu, pa meni se či­ni Motorhead tradicije, malo mekše dodu­še. I opet obesite tonca! Nikola (vokal), ma koliko da se trudio nije mogao da nadjača ostatak zvuka iz razglasa.
Da mu je to pošlo za glasom siguran sam da bi kompletna slika o ovom bendu bila mnogo bolja, ovako im se samo može če­stitati na sviračakom delu i energiji koju bezuslovno imaju.

Psycho Sonic Boris & Hosenfefer.
Uigrano. Nabijeno. Rokački. Sonično.
Žile na Borisovom vratu se se napinjale do pucanja izbacujući iz grla sve ono što pravi rokenrol frik mora da zna.
Hosenfeferi su kako im i dolikuje krkali ispod i pripomogali Bo­risu u pratećim (pretećim?) dovikivanjima.
Moj favorit sa The Humphers tribute albuma "Ten Inches Hig­her" je ovde doživela još veći napad adrenalina nego na snim­ku i ubedljivo mi je najbolji momenat ovog nastupa ovog ben­da kome se pred kraj priključio i Pero ne bi li Hosenfefer (i Ho­senfefer) ispucali svoj set.
"Alcohol" beše valjda prvi, ne znam, nisam siguran uopšte. Mene je po drugi put impre­sionirala snaga koju ovaj bend ima. Sada su pokretljiviji na bini, a evidentna kilometra­ža koju imaju iza sebe im je omogučila da svoje brzinske "Molotovljeve koktele" ispalju­ju neverovatnom lakoćom.
Pero, kao frontmen monumentalno stoji na bini i urlajuči izbacuje sve frustracije iz sebe. Ubedljivo. Zverski.
Hate Fueled Alcoholic Driven, yes. Baš kao i ostatak benda koji se ne može uhvatiti. Njihov pos'o je da rokaju i to rade na naj­bolji način, ne štede nikoga, sebe ponajmanje. Vilica ostaje la­gano da visi posle njihovog nastupa, ne verujući u ono što se čulo sa bine, a tome treba dodati i da je jedna od poslednjih bila, osim Dead Moon obrade i "Sonic Reducer" od nepreža­ljenih Batorsovih Dead Boys-a. Down cnc dirtz punknroll.
Kakav bend! Uopšte, kakvi bendovi, svaki specifičan na svoj način i svaki sa željom da ukaže na korene nečega što je uti­calo na život mnogih generacija i što je najvažnije svaki od po­menutih bendova ima neskrivenu želju za tim, e, u tome je snaga. Hvala.
Photo by Anamarija Vartabedijan