PANKRTI
SKC
Beograd, 09.12.2007.
Ravnodušnost publike? 30 godina Punka? Pankrti... šta to zn­ači današnjim klincima... verovatno ništa. Danas su drugi he­roji, ako takvi uopšte i postoje, bitni. No, za Pankrte je nostal­gija učinila svoje i izvukla jedno 500-600 ljudi iz toplih domova ne bi li se susreli u SKC-u sa prvim punk-bendom iz Istočne Evrope, kojoj doduše tada nisamo pripadali, ali da se ne laže­mo nismo ni daleko odmakli, o vremenu današnjem neću tro­šiti ni slova.
Voleo sam taj bend kada bejah mlad, Petra Lovšina sam prvi put video na Zgaga Rock festivalu 1996. godine u Sloveniji, od tada se dosta stvari promenilo. Došla je i ova tri­desetogodišnjica, baš u isto vreme kada i engleske kolege znane kao Sex Pistols (isp­red kojih su Pankrti i svirali u Ljubljani 1996.) slave istu. No, Pistols su se potrudili, pa su objavili gomiletinu stvari ne bi li Malcolmu, a i sebi, turili još malo finansijskog novca u džep. Pankrti su odštampali nove majice, toliko o preduzimljivosti.
Prethodnog dana su održali koncert u Nov­om Sadu. Svi ishvališe taj događaj.
SKC, Beograd... koncert je otvorio jedan od napoznatijih dizajnera i ilustratora sa balka­nskih prostora Mirko "sjeb'o sam 'Politiku' dizajnom" Ilić.
Održao je i prigodan govor, ne bi li se pod­setili na to koliko su Pankrti bili subverzivni u ono vreme socijalističkog utopizma i ost­alih izama. Da, to je bilo u ono vreme.
U vremenu današnjem Pankrti su na moju veliku žalos' izgubili oštricu i energiju.
Iako im je druga pesma u set listi "Lepi In Prazni" (inače B-strana njihove prve singl plošče) izmamila osmeh i gomiletinu sećanja iz skrivenih odaja moje moždane kore, toliko me je sve što se dešavalo na bini poprilično razočaralo.
Da, na bini nešto očigledno nije funkcionisa­lo. Možda je to bio Češki gitarista Ivan Kral, čovek koji je potpisao dva Iggy-eva (to je onaj što nije Pop a u neku ruku i jeste) i jedan Pa­tti Smith album. Da, biće da je on.
Naime, Kral je mnogo više Keith Richards nego što to Pankrtima treba. Pesme su bile isuviše obojene R&B detaljima i to je delo­valo prilično stonesoidno, a to nije ono što se od Kopiladi očekuje. Lovšin je opet mnogo, baš mnogo dobio na snazi glasa mu i zaista je vladao binom na maestralan način, poku­šavajući da ubaci onaj neophodni "punk" element u izvedbu svake pesme. Na njegovu žalost Bogo Pretnar (kitarist) nije bio u tom elementu, a standardno tačnom Borisu Kra­mbergeru (bas) su periodično pucale žice na instrumentu, te je koncert završio sa dve (mada je i to dovoljno za svakoga ko zna da se snađe sa svojim oruđem za rad).
Slavc Colnarič je na bobnevima rutinski odradio svoj posao. I to je tako teklo i teklo... "Sedamnaest", "Gospodar" (posvećena i ovim današnjim koji su isti k... c, ako ne i gori od nekadašnjih), "Adio Lublana". Sve pesme su bile na mestu, sve te pesme su neka­da predstavljale nešto, te pesme u izvedbi od te večeri su bile samo prašina nekadaš­njih himni. Situaciju je malo izanimirao Kral, izvevši i otpevavši "Bang Bang" i "Dancing Barefoot", prizivajući svoje Njujorško, evidentno plodno doba.
Tek nakon toga Kopilani su se trgli i malo (ali ne suviše) življe isporučili su "Totalnu revoluciju" i "Osmi dan", da to je onaj dan kada je Bog rešio da napravi najbolji zvuk na planeti zemlji. Ekipa od preko 40 leta u publici ih je nagradila za to, ali ni očigle­dno željna publika nije uspela da popravi stanje na bini. Ne znam, bio sam poprili­čno razočaran, a istovremeno mi je bilo i drago što sam video bend koji sam neka­da mnogo voleo. Ta nostalgija uvek pok­vari kritičnost, koja mi je još više opala kada sam tokom noći (2-3h izjutra) u "Vrtoglavici" nazdravljao pivom (normalno) sa Kra­mbergerom i Colnaričem. Voleo bih da sam bio na koncertu u Novom Sadu, a i ritam sekcija se složila da nisu špilali na očekivanom nivou. Trebalo bi možda opet, negde, odslušati Osmog sekretara SKOJ-a i kopilane, moguće je da se prvobitni plam i vrati.
Photo by Anamarija Vartabedijan