ANAL GESTAPO, TURBORIESLING (MUSKAT HAMBURG)
CK13
Novi Sad, 30.11.2007.
Turbojugend je za to veče povodom 29. XI pripremio feštu u klubu vi­še no primerenog naziva, po turbo-španski rečeno, Casa Negra 13.
S obzirom na moje skromno poznavanje turbo faha neću mnogo o pesmičnim detaljima... To malo koliko ih znam (Turbonegro), iskre­no, textovi me nisu impresionorali, ali zato muzički gledano i sluša­no, to dobro leže... Večeras je bio red na omladinu da iskaže šta zna.
Sva scenografija je već bila postavljena, između ostalog jed­na lutka, parole, obavezna norveška, gusarska i turbooka YU zastava, sve spremno ko za doček druga Maršala (ne znam zašto nije došao, ne zna što je propustio... zbog ovoga je vre­delo tražiti jednodnevni izlaz iz Večnih lovišta, dakako), no sla­vlje beše ludo i bez njega, ti bokca! U komotno popunjenom prostoru, nešto iza 23h (s kašnjenjem od 1h) uz zvuke turbo himne, na oduševljenje svih omladinaca na svečani podijum istupaju Anal Gestapo, u sledećem sastavu: na gitarama Or­feAss i Skin Lion zakopčani u džins, basista Cobra Can, pod propisnom šminkom, kao i vokal - BC Action iliti Denim de Vi­tto, dok je za bubanj seo Iron Mladen.
Za otvaranje su izabrali "Garbage Dump" i bez mnogo nameštanja krenuli da prže. Što se zvuka tiče, meni je sve zvučalo podešeno ka­ko treba, a osvetljenje je sa gornjim redom od osam belih reflektora posebno doprinelo sjajnoj atmosferi.
Nastavili su sa "Randezvous With Anus", a u publici u prvom redu nisu dugo čekali već su krenuli da se naginju ka mikrofonima i pe­vaju u glas, dok je im je de Vitto susretljivo to dopuštao, a u par na­vrata je i sam silazio među njih. OrfeAss je vrlo vešto tretirao svoju gitaru, (i više puta na moju ušnu radost povlačio trzalicu celom duži­nom žica Gibsonovih), čime je zaslužio da mu jedan obožavalac (iz trećeg pokušaja) lizne šaku kojom je brzao iz riffa u riff. U publici se inače našlo nekoliko njih sa istovrsnom turbo šminkom, a jedan fan se čak opremio i čudno izduženim šlemom... De Vitto je ubrzo zaslužio odmor i prepu­stio mikrofon pevaču br.2 - Razor Pain-u koji je izašao na binu u elegantnom fazonu, s kaubojcem na glavi i očima zamračenim Ray-banom. On je otpočeo sa "Apocalypse Dudes" i fešta se nastavila... Na levom kraju bine koja beše skromne veličine, Skin Lion i Cobra Can su nekako uspevali da manevrišu, Lion je bio više isturen i neposredno ko­ntaktirao prvi rov, dok se Cobra u pozadini brinuo da obezbedi što bolju podlogu svojim vrsnim basiranjem. Onda se odnekud stvorio kratki bič koji je Razor Pain sebi stavio u pantalone, prošetao se binom i vratio ga nekome u publiku, na šta ga je ovaj par puta prijateljski pljusnuo po leđima - i sačuvao mu košulju u jednom komadu - nije holy­wood al jeste turbowood. Posle par pesama došao je opet red na de Vitta (koji je pre­thodno vreme proveo osveživši se pivom i na kratko prilegavši na zadnji deo bine) te je mogao svim snagama dalje... kako su pesme odmicale ritam nije bio ništa slabiji no s početka... posle "Black'n'white" i "Good head", Razor se Pain vratio da finišira priču sa "Sonic reducer"... i to je bilo to, svirancija je potrajala skoro sat vremena i ostavila odlič­ne utiske.
Videh ja set listu mladih Turbojugendovaca, behu tu i dve pesme vrlo mi (a verujem i njima) dragih. Demolition 23 (aka Michael Monroe post Hanoi Rocks projekt): "Hamme­rsmith Pallais" i "Nothing's Allright", tek da se zna (op. D.V.)
Sledeći su nastupali dragi zlovenci nam, Muskat Hamburg ko­ji su imali plan da odsviraju nekoliko svojih stvari i onda uz podršku još jednog gitariste nastave sa pesmama Turbone­gra, pod imenom Turboriesling. Na početak se nije dugo če­kalo, i momci su zauzeli svoje pozicije: na bubnju Bizga the Panzer, vokal Madamfucker, gitare Kuki Cold Eye i Otto Corpo­ral Cutt-Butt, a bas Sissy Pope iliti Silvo... svoj set su počeli vrlo energično i već mi je tu bilo jasno da smo letos u Puli pr­opustili zanimljiv bend, okasneći na njihov nastup, jebig...
Zvuk je i dalje bio kako treba, a oni natprosečno dinamični...
Kuki je pravio lude grimase i zajedno sa Madamfuckerom se ubedljivo najviše treskao i poskakivao. Svoj deo su brzo otpra­šili i moglo je započeti ono što je većina iščekivala... Silvo se prethodno uz mali striptiz skinuo do pasa, a onda izlio sebi na glavu skoro punu čašu piva - prvi se mačići... a ov­de pivčići za vanjske potrebe liju... sve je curilo sa njega, po žicama i podu, još nam je samo neki kratak spoj falio ned'o bog. Sreća, pa sve što je nastradalo beše set lista. Našli su brzo drugu te nastaviše dalje Turbonegro set. Publika im je usred prašenja da­vala svoje (rođeno?) pivo - iz svojih ruku, dok im nije stigla njihova porcija... šta reći.
Ništa reći nego - popiti, tj. uzeti guc-dva. A-ha!
Kablovi su se svaki čas zapetljavali i iskopčavali, pa su oni najbliži iz publike to brižno vraćali nazad u red i struju - jer momci nisu blagovremeno mogli da odreaguju u tom metežu, prvi red fanova je grlio gitaristu Otta i pretio da ga kidnapuje (što im je us­pelo malo kasnije), meni je u međuvremenu aparat otkazo poslušnost, ovog puta definitivno, te je i mo­ja pažnja na kratko pala na to otpetljavanje i raspet­ljavanje... kakva ludnica od pesme do pesme... još se začulo iz publike horski Titovo Veleenje,... Dosta pesama se kao što je bilo i za očekivati, na opštu radost ponavljalo (uzimajući u obzir oba benda), a valjda najviše od svih "Erection", i "Age of Pamparius". Silvo se odlično kretao-okretao nazad od Kukija pa vamo zaletajući se do prvog reda, dok je Madamfuckeru neko kre­nuo da otkopčava šlic, što je on dopustio, a onda se povukao nazad i zakopčao se, nas­tavljajući da se drma i gega kako ritam kaže. Uskoro mu je usledio odmor, pošto je Sil­vo odlučno proglasio karaooke, pa izvolte vi... sad. Nije morao dvaput zvoniti, odmah se javio jedan dobrovoljac, vrlo zdušno je to izveo, pa se popeo drugi - a taj drugi beše opet de Vitto, jedan od njih je izrazio želju da to bude "Good head", te mu je želja odmah bila ispunjena. Negde u to vreme upravo, desilo se i otimanje gitariste Otta usred pesme (oteti Otto, a?), čovek je svirao... a oni su ga digli gore na ruke i tako je plutao na leđima skinut do pasa, najnormalnije svirajući sve vreme, prenosili su ga sigurno do četvrtog-petog reda... i štaviše, uspešno su ga vratili - dok je on i dalje svirao, ej... Posle reče da mu je bilo o.k. Za ne-ve-ro-va-ti!
Posle svega uspeli su nekako (jedva) i da završe poduži nastup koji je odavno prevazi­šao to što beše ucrtano na listi - ali bar su ostavili sve prisutne srećne i zadovoljne.
Što se njih tiče, ipak mislim da ovakav pro­vod nisu doživeli, možda se varam, u sva­kom slučaju su bili veoma zadovoljni na kr­aju, i kad je crna Casa (dok se ona prava kasa nesumnjivo napunila) već počela da se prazni... većina članova Turborieslinga i manjina Gestapoa je stajala u krugu đus­kajući s friškom turom piva u rukama... lepo smo se pozdravili, i to je moja zadnja slika, pre hladnog uličnog vetra.
Ending line: Pitanje je da li dragi Turbone­geri znaju šta im se zbiva tu dole, u dobroj staroj Europi, na hirovitim balkanskim prostranstvima. Imali bi se iznenaditi. Turbojuge­nd NS je priredio potpuno dobru stvar, i bez obzira da li ih volite ili ne, sigurno se nećete pokajati ako navratite na njihove muzičke svečanosti.
Text & photo by Tamara Jakovović