ARF: SONY VINCENT, OBOJENI PROGRAM
SKC
Beograd, 23.11.2007.
I tako... jedan od razloga mog odlaska na ovo dešavanje je bila želja da čujem zagrebački garažni bend Erotic Bi­ljan & His Heretics, drugi je bio naravno neuništivi Sony Vincent. Po planu i programu Erotic Biljan... je trebalo da se pojavi na bini u 21h, kada je i bio zakazan početak Alternativnog rock festivala.
Rešio sam da ne okasnim i u zakazano doba sam se su­očio sa skoro praznom sal­om, a u tom momentu me je još potrefila jedna ves' dire­ktno u izuvijane sive čelije.
Erotic Biljan je otkaz'o! Sada, da je to negde bilo objavljeno, makar tog dana, pošto ipak pratim dnevnu štampu, lagano bih se odlučio za dolazak negde oko ponoći, za kada je bio zakazan nastup Sony Vin­centa, a ovako sam morao da se suočim sa činjenicom da moram da odgledam sve što ide pre malopre pomenutog.
E, to što je išlo pre Sony Vincenta je jedna posebna priča. Umesto prežaljenog Biljana (platno beljaše negde drugde), organizator (jedan od) mi/nam reče da prvi svira neki be­nd iz Niš i da nisu loši (za šta?, zapitah se ja, ispostavilo se sa pravom). Prosto obožavam to kada mi neko kaže "neki bend" ili kada na­jave "tri demo benda", aman ljudi pa vi ste ih zvali imaju oni ime ili vama to nije bitno. Važ­no je samo da se popuni rupa u programu, jel? No, neki bend je izašao na binu, a ljudi su polako počeli da nadolaze u SKC.
E, Neki bend svira, onu vrstu muzike što ja ne podnosim, mada sviraju dobro, to je neka ona kakofonična alternativa, gde se pojam pesme izgubio negde, a pevač je pevao na nekom čudnom engleskom jeziku, da je to bilo prilično frustrirajuće, no tada je još uvek bilo crnog piva na šanku. No, Neki bend se poprilično potrudio, svi u prvom planu (dve gitare, bas) behu u crnom, iza njih "moogista, sekvencer ili po mome drkalo" bejaše u belo obučen, a za bubnjevima opet lik u crnom, koji je tako zatvarao crninu, koja i proizilazi iz njihove muzike, očigledno inspirisane sastavom Joy Division. No, Neki bend pobra neke aplauze, od onih očigledno uvek spremnih da "kvazi umetničko izdrkavanje" (mada je bilo dobrih gitarskih pasaža) odmah prihvate i uzdignu na nivo "kvalitetnog i novog". Aman. Još uvek je bilo crnog piva, a i bio sam u dragom mi ženskom društvu, tako da sam Neki bend još i preživeo.
Prostor se već dobrano popunio, a na bini se pojaviše, oni što se zovu kao one uzdignute motke, koje služe za razapinjanje zastava i jedara (mada pomenuti nisu uopšte jedri). Iz nekog pijeteta (more doći ću ja njemu glave), reših da po prvi put čujem i vidim pomenute "motke". Još jedno crno, za svaki slučaj! Kakav je to ingeniozni stajling, bre! Prosto kada vidite bend poželite da se i vi obučete, tako cool i ležerno, kao da ste krenuli u prodavnicu i da isto tako ležerno odsvirate sve pesme koje utiču na razvoj sopstvenog načina mišljenja, koji teži ka pripadnosti "intelektualnoj eliti": "ono što ja ne razu­mem je verovatno super, te ako kažem da jeste, onda sam pametan, jer bih drugačije isp'o glup, a to nije lepo po mene, a nije ni "in"". Aman. Kada kupujem kafu, kupujem Grand, jer ona ima i miris i ukus, isto tako kada slušam neki bend, volim da on poseduje i "look" i "sound", bitno je zbog identiteta, a to "motke" nemaju. Nedugo posle početka njihovog nastupa, pa jedno pet - šest pesama je prošlo, odoh po još jedno crno, kada mi kod šanka priđe kolega po interesovanju za praćenje koncerta i upita me jedno krucijalno pitanje: "Kada će ovi da nauče da sviraju?". Odgovor je bio krajnje jednostavan i iz daha izbačen: "Nikada". Doduše i kada bi naučili, sumnjam da bi to njihova publika odobrila, jer to nije u redu, to rade muzičari, a mi smo posebna sorta, imamo mi naš trip. Onda čuh i njihovu verziju Marjanovićeve "Đavoli", kamo te lepe sreće da su Đavoli ili makar Fiumens bili u tom momentu na bini, osetio bih sreću, a ovako ću da utepam taj pijetet za bilo koji naredni slučaj. "Jedan čovek, jedna rezolucija" ili tako nekako, napravio bih ja rezoluciju, ma i više njih samo da ovakvi prestanu da se bave muzikom. Eto, šta se dešava kada vas ne obaveste da je došlo do promene u programu.
A, sada smo došli i do programa, i to Oboje­nog, koji je nastupio posle onih koji su pre otprilike godinu dana pravili trodnevnu turne­ju po BG klubovima. Ofarbani program sam iskreno voleo da slušam počekom devede­setih i sećam se jednog njihovog vrlo dobrog koncerta u maloj sali SKC-a, pre jedno pet­naestak godina, ali od tada je kao što se i da primetiti prošlo dosta vremena, a oni su eks­perimentisali isuviše za moj ukus počevši od onog albuma na kome su "A,B,C,D avioni".
U usporedbi sa prethodnim bendom (čuj be­ndom!), Obojeni program je Olimp, Meteori, Sagrada De Familija, Ajfelov toranj, Kolo­seum u Rimu, gde da je sreće bi oni prethodni i završili da živimo u neko drugo doba. I pored toga i iako je ofarbani program očigledno izazvao histeriju, meni više Kobrin, pardon, Kebrin vokal ne leži. Ne, mogu ta frekvencija me nervira a i konačno je mogao da nauči tekstove, a ne da i dalje šparta po bini sa sveskom u kome su zapisana sva njegova literarna dostignuća (ah, da to je scenski prestup. jel'te?). Ali čuh "Dejvi" i bi mi milo, ali ove večeri Obojeni program nije bio ono što je moglo da me pokrene, a ko za k... . još nestade i crnog piva. Preživeh i njih, a onda je prostor počeo da se prazni, jer svi dobiše po svoju "alternativnu" porciju, te ih zabole da čuju nešto, što do sada vero­vatno nisu imali prilike, čoveka koji je za alternativu (ma šta to bilo) uradio više od pret­hodnih pojava na bini, pa makar se one reinkarnirale i krenule opet da mrsomuduju.
Dakle, prostor se ispraznio sa jedno 900 posetilaca, na dob­rih 300, koji su komotno mogli da dođu do bine i da izbliza vi­de njujorškog punk-rock majstora. Sa teškim mejk-apom iz­nad kapaka u najboljem stilu njujorškom punk-glama, Sony Vincent sve zajedno sa "Gibsonom" i u pratnji trojice muzi­čara, je krenuo da razvaljuje. "Bad Reputation" i "Huh" su pro­tutnjale za nepuna tri minuta. Konačno, neka energija sa bine, odnosno ne neka, nego sonična i to super sonična energija. Po, prvi put sam u toku večeri video i čuo BEND, a ne grupu građana koja se igrom slučaja našla na bini. Sony Vincent, je sve što je izgovorio, otpevao, evidentno prošao u svojih pede­set i kusur godina, a i dalje ima "eneržiju" koja vrlo lako može da u momentu iskida iz zida i one motke na koje se kače zastave i prigodni elementi. Sony Vincent je briljirao u svoj svojoj jednostavnosti. Tu nema prevare, nema laži, nema foliranja, samo adrenalin koji vozi i koji se ne da sputati. Dok sam gledao kako kida "rifove" pomislio sam da će krv početi da lipti iz njegovih šaka. E, tu se čovek lepo izvinio i rekao da mora da naštimuje gitaru, na šta je neko govedo iz publike (dva reda iza mene) dobacilo : "Nije ti ovo tonska proba". Da, taj verovatno sluša "motke", te mu ne smeta to što nije sve u "tunu". Ali, jbg, furiozni Sony ima ušesa i ne želi da maltretira publiku. Štimka je vrlo kratko trajala i punk-rock napad se nastavio nesmanjenom žestinom. Za nabrajanje svega što su Sony Vincent i njegova uigrana banda, otrpašili trebalo bi još dosta prostora, samo treba reći da je za jedno sat vremena opasne svirke, BAND otprašio oko 30 pesama sve zajedno sa jednim "sumnjivim" bisom, te da predaha nije bilo. Nije ni bio potreban, meni jedino nije bilo potrebno ono pre ovog gospodina u godinama koji zaista zna šta radi. Biljane, šta mi uradi...
Photo by Anamarija Vartabedijan