NOMEANSNO, INVASIVES
SKC
Beograd, 16.11.2007.
Dan posle koncerta u Novom sadu, čak da budem precizniji veče, volšeb­ni Kanađani stigoše do Beograda ne bi li po drugi put počastili publiku zvu­kom koji bi zaista trebao da se zove alternativni rock, a ne ova sranja koji­ma se taj epitet danas pripisuje.
No, pre "glavnog jela", valjalo je od­slušati, takođe Kanađane, Invasives.
To baš i nije bilo moguće. Ne mislim zbog gužve, koncertu je prisustvovalo svega 600-inak ljudi, (a dok su Invasives svirali, polovina od tog broja nije ni ušla u SKC), prevashodno mis­lim, zbog tonca, koji je negde odlutao i zaboravio na predgrupu. Slobodno mogu da tvr­dim da odvratniji zvuk ne čuh u ovom zdanju, te me je nešto i mrzelo da se bakćem sa pokušavanjem slušanja pomenutog, pa rekao bih punk benda, a možda i nije, uglav­nom nisam uspeo da razaznam, a i bilo je dovoljno ljudi koji su bili voljni častiti me mojom omiljenom crnom tekućinom. Šank je u takvim slučajevima, idealna lokacija.
Došlo je vreme i za vremešni trio (na žalost to im se itekako vidi), zvuk i dalje nije poka­zivao znake oporavka. Nomeansno su kre­nuli bez pardona sa "Asshole", očigledno misleći da je u sali sve u redu.
E, jbg, nije bilo.
Tek, negde oko treće pesme tonac, ton maj­stor, kako god ko hoće, je nešto isprčkao te je zvuk i počeo da liči na nešto, tako da su mogle da se razaznaju bravure, što ritmič­ne, što instrumentalne, kojima su braća Wr­ight i gitarista Tom Holiston skloni. Kod njih, sva ta preskakanja iz jednog ritma u drugi, kao i prilično čudne strukture pesama deluju neverovatno prirodno.
John Wright je sa svojim bubnjem zau­zeo profilni stav na levoj strani bine, te je lako mogao da gleda šta mu bata Rob, radi na basu i da ga sa oplemenjujućom džezerskom veštinom prati. Groovy baby! A, da bi sve delovalo groovy, Tom se oka­nuo gitare u jednom momentu i uhvatio se mikrofona da bi otpevao "No Rest", dok su ga braća disciplinovano i sa kič­mom u stavu mirno, fantastično ispratila. E, to je bio pravi drum'n'bass, a ne ono što neki ovde hoće da nam podvale.
"Heaven" je bila sledeća, a posle toga šta je usledilo zaista ne znam, bilo kako bilo, to što Nomeansno sviraju je razbuđujuće dobro i poletno.
Pičiše oni skoro sat i četrdeset a da nisu došli do hiteva svojih, prevashodno mislim na one sa albuma "Wrong", te sam ja otperjao kući, žaleći što mi set lista nije bila pota­man, mada bilo je lepo čuti ih još jednom i shvatiti da i dalje imaju snage koja, očigle­dno, mnogim mlađim bendovima nedostaje.
Photo by Anamarija Vartabedijan