DEVIL'S SLINGSHOT
DNK SKC
Beograd, 02.11.2007.
Od 2005. godine smo svedoci po jednog koncerta vrhunskih instru­mentalista u glavnom gradu.
Počelo je sa Steve Vai-em i njego­vim Breed-om, a nastavilo se sa njegovim učiteljem Satrianiem (tom događaju nisam prisustvovao, ali sam te prošle godine, gledao drugog vrhunskog gitaristu: Steve Stevensa), da bi ove godine deo Breed-a (Sheehan, Macalpine) + Virgil Donati, pod nazivom Devil's Slingshot, došao da prikaže svoje neosporno znanje, čini mi se da je i Vernon Rid prašio skoro, dobro, da, više od jednog koncerta godišnje. Na žalost, velike zvezde uvek znače i mnogo publike. Steve Vai-a nema a Tony Macalpine, ma koliko dobar gitarista i uopšte instrumentalista bio, nema onu harizmu kojom pleni gospodin Vai, a Billy Sheehan je oduvek bio zvezda iz drugog plana (crvena, je li?). Samim tim prostor DNK SKC-a je bio dovoljan za koncert Devil's Slingshot-a, koji dođoše da promovišu novi album "Clinophobia" (Mascot Records).
Oko 250 posetilaca, je ispunilo DNK SKC-a, a većina od njih, "muzičari" u povoju i slični, nabiše se tik ispred bine, ne bi li "u'vatili" neku od caka, koje prosipa trio sa bine. A, trio sa bine je počeo svoju ekspozociju sa svega desetak minuta kašnjenja u odnosu na najavljeni termin, što bi rekli, vrlo dobro prolazno vreme.
Zvuk, s obzirom da ga je radio njihov ton majstor beše odličan, s tim što bi po mome gitara Macalpinea morala da bude glasnija. Nazive kompozicija koje su svirali ne znam, zaista se ne bavim praćenjem instrumentalizama, i iskreno to ne smatram nikakvim propustom. Najbitnije je to da je Devil's Slingshot zvučao nadahnjujuće i bezrezervno fenomenalno.
Nepodnošljiva lakoća sviranja, fantastični filovi Virgil Donati-a, brejkovi i unisi, kao i nadasve raspoloženi Billy Sheehan su učinili ovaj koncert nezaboravnim. Međuigra i rasviravanje između Sheehana i Macalpinea je možda odavala utisak klasične navežbanosti, bez ikakve improvizacije, ali je u nekim momentima baš prešla u to i tada je bilo uživanje slušati šta njih dvojica spremaju jedan drugome. Klasičan western okršaj, pa neka pobedi bolji, brži i lucidniji. Sve to je svojim bubnjanjem kao zreli sudac podržavao Donati, koji je opet imao i svoju solo tačku (a zašto li su sve bubnjarske solo tačke vrlo, vrlo slične?). da, tu dolazi i do pitanja, ako se već sviraju instrumentali, koj će kj... c onda svakome po svojih pet minuta prikazivanja umešnosti. Ali ajde to je onaj "muzičarski" pristup, koji bendovi, pre svega mislim na rock bendove moraju da imaju, ne bi li se videlo "čiji je veći", čudi me da nisu otkrili do sada da je to u većini slučajeva pevačev, hm... da. Tu je opet prednjačio Macalpine, koji je svirao i klavijature (vrlo dobro, uostalom to mu je bio i pos'o kada je svirao sa vai-em).
Kada se oduzme ta narcisoidnost prouzrokovana umećem, dolazi se do toga da Devil's Slingshot nisu upali u zamku, koju ostali instrumentalisti imaju, naime njihove pesme retko kada prelaze četiri minuta i samim tim postaju vrlo ugodne za praćenje, a od svega što sam čuo i video, dve onako brze rokenrolčine, su mi najbolje zazvučale.
Iskreno, od kada sam, kao mladac čuo prvi Sheehanov bend talas, bio sam zaokupljen njegovim sviranjem, koje je po meni kulminiralo na prvom DLR albumu, mada je imao i dobrih izleta sa Gilbertom. Ovo, mi beše drugi put da ga gledam uživo i opet sam bio impresioniran načinom na koji tretira bas gitaru i njegovom mimikom, kao i matematički preciznim brojanjem, kojim podržava sve ono što radi svojoj četvorožičanoj ljubimici, Yamahinog porekla. Eto, vam ga na njemu je dovoljno četiri žice, a sada se gomila njih ku..i sa petožičanim basom, ma bre svi kao D.A.D. dve žice, pa sviraj ako znaš, pa da.
Beše to odličan koncert podržan jednim bisom, sveukupno oko 100 minuta sviranja za sve pare. Devil's Slingshot su zaista bili oduševljeni prijemom i nije ih mrzelo da se narednih sat vremena fotografišu i potpisuju na sve što im je došlo pod ruku. Pre dve godine, bejah upetljan u organizaciju oko Vai-evog koncerta, tada im to nije padalo na pamet, vidi ti to... nema veze bilo je opasno dobro i za moja čula za ovu godinu sasvim dovoljno. Bilo bi lepo da još vidim trojicu mojih omiljenih gitaroša Jay Gordona, Kotzena i Setzera, pa da završim sa tim. Sheehana ću uvek sa zadovoljstvom i slušati i gledati.
Photo by Anamarija Vartabedijan