AL & THE BLACK CATS
DNK SKC
Beograd, 10.10.2007.
Rokaj bili. Ovde nije bilo Bilija, već bend koji je Al Krivoy okupio i ukazao im na mogućnost putovanja po svetu i sviranja dobre muzike, što se podudara i sa dobrim koncertima i sve to ako budu slušali njega. E, dobro je da su ga poslušali, jer bez nje­govog rukovođenja sumnjam da bi The Black Cats zvučali ova­ko kvalitetno. To što se čulo u sredu u DNK SKC-a, nije ništa ni novo, ni revolucionarno, ali je itekako energično i nepreten­ciozno dobro. Dobro došli na veselje.
Trojka u klasičnom rockabilly stavu: (kao i njihovi mnogo po­pularniji saborci Stray Cats), sve zajedno sa bubnjarem (Hu­gh Skiffington) koji stoji iza doboša, činele i sa strane udara u veliki bas bubanj, kontrabasistom (Eric Soules), koji peva i pravi nesvakidašnje grimase i punkoidnim gitaristom (Tonny Cozraglio), teškim, pa, jedno 40-ak kila, od kojih neke sigurno i izgubi jer sve vreme skače po bini, što mu se ne dešava je­dino dok peva određene pesme, je došla da zasvira nešto uz šta može da se pleše, a gro toga se nalazi na njihovom nov­om albumu "Shakin' At the Knees".
Posle prve pesme Eric je za­tražio od publike jedno "hell yeah" kao znak odobravanja za ono što se čulo sa bine. Dobio je taj uzvik, kao feedback i party je mogao da se nastavi. Kolena se sama pomeraju baš kako bubanj kaže, peškir se vrti oko kukova, klasične rock'n'roll rifči­ne prašte na sve strane i daju jednu novu dimenziju ovoj punokrvnoj muzici.
Tonny-a je bilo praktično nemoguće zaustaviti (doduše to je pokušao jedan tip tako što je prosuo pivo na nje­ga, ali se na sreću sve brzo izgladilo), izgleda da mu Red Bull koji pije zaista daje krila (a, ja mislio da je to običan marketinški slogan).
Jednostavno on je "Wild One", a Eric je taj koji (doduše svirački sasvim skromno), odlično peva, što baritonom, što razuzdano & divlje i diriguje koncertom, koji se vrlo brzo pretvara u "Hell's The Only Place". Ako se tome doda i jedno pet-šest Johnny Cash obrada, valjda je jasno kako se publika provela.
Ma, bre punkoidni rokaj bili, ijha!
Al & The Black Cats, sasvim sigurno nisu očekivali ovako dobar prijem, a ja sasvim si­gurno nisam očekivao da ću da vidim i čuj­em gitaristu koji ukršta prljavost Steve Jon­es-a i želju za virtuoznošću koju poseduje Brian Setzer.
Kada se uzme u obzir i to da su oni ludovali preko 90 minuta i da su svi bili srećni & nas­mejani, te da je bilo i pravog rock n roll ple­sa u publici, steći ćete utisak da je veče bilo opasno dobro.
E, jeste, još da sam pronašao moje crne plesne cipele ili cripersice makar, te da mogu da napravim ćubu... e, jbg.
Photo by Anamarija Vartabedijan