STARFUCKERS
Living Room SKC
Beograd, 09.10.2007.
Eto, došlo je i to veče da se Starfuckers predstave beograd­skoj publici posle tri godine pauze. Nova postava benda ozna­čila je i novi repertoar koji je apsolutno prilagođen ličnom uku­su izvođača i hvala ne znam ni ja kome, ne podudara se sa sa ostalim cover bendovima kojih ima tisuću i koji kao po difoltu sviraju 90% istih pesama. Doduše, tu postoji još jedna vrlo bi­tna razlika, Starfuckers sviraju obrade, što ih u startu čini mno­go zanimljivijim od pomenutih tisuću drugih.
Living Room SKC-a, beše dobrano popunjen, oko 150 duša (pretežno mlađih i onih koji nikada nisu gledali Gobline uži­vo) su došli da čuju makar jednog i jedinog aktivnog člana Goblinske autorske trojke, koga danas ne mrzi da svira i op­et preživljava ono što je odavno prošao. Da, u pitanju je Alen Jovanović (gitara), koji je oko sebe okupio opasnu ritam sek­ciju: Maks (bas+vokal) i Ivan (Midgard, bubnjevi). Ta trojka fu­nkcioniše besprekorno, ko misli suprotno neka mi se javi, pa da mu ja kažem nešto... Da, ne bude zabune, većina poseti­laca je došla da čuje pesme koje je Alen napravio i svirao sa Goblinima, ali baš kao što maloprepomenuti reče u toku ko­ncerta: "prvo ide jedan veliki peting", tako je i bilo.
Za početak zagrmeli su sa "Screamager". Čisto, jasno i glasno. "Poison Heart", valj­da beše druga. Tek da se zna od koga je Alen učio. Tu su krenule da uleću i obrade ex-Yu rocka u vrlo, vrlo dobrim verzijama: "Zajedno", "Marina", "Krug" , "Kenozoik" i štošta još. Posebno su bili dobri krajevi pesama koje je Ivan filovao duplom bas pedalom, te su dobile svežinu i neophod­nu metalsku čvrstinu. Lepo sam govorio Alenu nekada davno da je on pritajeni me­talac, evo mu ga sad takav bubnjar, pa ne­ka se vadi. Atmosfera je, na žalost, malo pala pri, pa, da kažem lošem izvođenju pesme "In the End" (koju uopšte i ne znam zašto su strpali u repertoar), ali "Song 2" i "Du Hast" su vratile atmosferu i raspoloženje na pravi kolosek. Pičili su oni i "Bruno" (to su i Gob­lini nekada svirali) od Nomeansno, kao i "Starring At The Sun" i vrlo dobru "nepičkastu" verziju Fitove "Mačke", da bi došli do kraja predigre sa "Amerikom". E, tada se sve usi­jalo, šutka je počelo, prvi stalak je stradao i moralo se prekinuti, makar na kratko.
Uspostavljen je radni red i pičenje se nastavilo sa "Ribarom...", da bi ejakulacija krenu­la sa četiri Goblinske numere: "Anja, volim te" (treba li napisati da su svi pevali?), "Da­leki put", "Ona" i za kraj, pesma kojoj Batman i ja nismo mogli da odolimo te smo se kao nekad popeli na binu i zapevali preteće vokale.
Pridružila nam se i Maja, samo Alen zna kako mu je bilo. Ah, taj deja vu.
Sat i po svirke, koja je mogla po meni da zadovolji sve. Bilo je tu i grešaka, ali kao što Jovanović (ponosni vlasnik nove Yam­aha SG gitare) reče: "ko misli da može bo­lje neka dođe na binu, ima gitara ima i tr­zalica".
Oni kojima se dopalo mogu već 6. novem­bra u istom prostoru da ponove doživljaj, do tada će bend proširiti Goblinski reper­toar i nadam se izbaciti neke pesme iz sa­dašnjeg (ko je rekao Linkin Park i Jugo­slovenka?).
Čvrsto i sugurno, a bogami beše i zabavno, čak ni Zlatko i ja ne bismo loši pri puštanju muzike, još kada bi ljudi shvatili da ne ispunjavamo želje, za to - u KST...
Photo by Anamarija Vartabedijan