BULDOŽER
SKC
Beograd, 06.10.2007.
Prepunjena koncertna sezona, a i činjenica da su Buldožer pr­omovisali svoj "Lik i Delo" pre nepunih godinu dana u istom prostoru, sasvim sigurno je uticala na brojno stanje publike.
No, na moju rados' ovoga puta je bilo više "omladinaca", koji su očigledno u međuvremenu oktrili "subverzivnost" Buldožera i došli odati počast, po meni najboljem ex-YU bendu.



Oko 600 posetilaca je ovacijama pozdravilo prve tonove "Nirvane" koja je sasvim nepri­metno prerasla u "Ne brini mama". Uopšte ne znam zašto bi mama brinula, osim ako možda (eh, nekada davno) niste pokupili ne­što bolno i stidno na moru od Švabice koja se kliče "Helga". A tu je na rastanku onda moralo doći do "Yes my baby no", sve ispri­čano kroz bluz akorde, kojima u stvari objaš­njavate da ćete ostati kao "Napušteni pas". A, kada je ona otišla, onda se možete dati u potragu za devojčicama sa ključnim pitanjem "Da li ste videli devojčice". U, ono doba kada su Buldožer bili izuzetno aktivni, djevojčicama (koje su sve redom circca dvanest godina kasnije) bile zaljubljene u Morissona Džima (to je onaj mrtvi poeta iz benda Vra­ta), trebalo je dati do znanja da se Morissone Džimi od tamanjenja rujna vina i droge prepanuo, te da je smrtno umreo. Posle tog objašnjavanja, vratili biste se na ručak kod svoje porodice gde biste se susreli sa bratom "Karlom", koji nikada nije imao proble­ma, baš kao i vaš otac koji je bio "Vojno lice", koje ne zna da funkcioniše u mirnodopska vremena, a ni u ona druga (ali to je već neka druga priča).
U takvoj porodici moralo je doći do toga da uzmete gitaru u ruke i u samoći sobe za­svirate jedan poduži "Bluz Gnjus" i da se posle toga ožderete od voletine, pitajući se svo vreme "Šta to radiš Buldožeru jedan?".
Tek kada biste sebi postavili to pitanje, shvatili biste da je vreme da uzmete jedan poduži odmor i da odete u neku zemlju pu­nu planina i ozona, gde su pravila bontona poznata svima. Dakako, otišli biste u Slo­vačku, pardon "Sloveniju", gde biste se za­ljubili i ludo voleli "Enu Slovenku" (nije njoj ime Ena, nego je jedna), koja bi vas čim okrenete leđa zajebala u hotelu "Union" (u Lju­bljani), s nekim pederom 'talijanom.
Tu vas već srce boli, a šta onda da radite, nego da odete u neki bar (na primer Orto, takođe u Ljubljani) i da poslušate neki "Slovinjak punk". U takvom okruženju možete i da naletite na neko žensko čeljade koje će vam "Odmah reči da".
Ujutru ćete shvatiti da ste bili p'jani ko budala i da to nije čelja­de nego g-đa Jovanović, što je mnogo bolje nego g-đa Petro­vić (ko zna shvatiće).
Kradomice izlazeći iz stana, naletećete na "Izlog jeftinih slatki­ša" i zahvaljujući tome što ste i dalje "Mladi i vječni", ukapira­ćete da je "Život feferon".
Iako je život ljut kao feferon, posle svih avantura opet se dolazi do vječ­nog pitanja "Voli me o, ne voli me", međutim i tada već shva­tate da je pred vama "Novo vreme", pa makar i duvali neki ču­dni vetrovi sa dalekog Urala. A uz novo vreme ide i to da se morate prilagoditi ritmu, te ćete zapevati i za kolima posle žal­iti: "Ja imam ritam". Ritmično plesajući sa vašim istomišljeni­cima možete skladno i složno i glasno uzvikivati "Ko jebe Bul­dožer", a da vas niko popreko ne pogleda, a i što bi kada su oko vas sve sami "Žene i muškarci".
I tako, celu ovu priču valja ponavljati makar jednom godišnje, bolje se čovek oseća. Buldožer imaju neku sopstvenu terapiju koju sasvim dobro sprovode. Mada, da se ne lažemo voleo bi da Bele i ekipa smisle neke nove pizdarije, ovako uigrani i usvirani sasvim sigurno su sposobni za takav podu­hvat. "Lik i delo", ovih majstora ostaju vječni.
Behu to dva sata i pet minuta i te kako kvalitetnog programa.
Photo by Anamarija Vartabedijan